Od Selenića do Šćepanovića

Aktuelno 69. Sterijino pozorje u Novom Sadu uveliko „igra” drugo poluvreme. Predstava „Očevi i oci” prema romanu Slobodana Selenića, u režiji Veljka Mićunovića u produkciji Drame Narodnog pozorišta u Beogradu poslednja je u nizu od sedam predstava koje je selektorka Ana Tasić uvrstila u takmičarsku selekciju. Sterijanska publika imaće priliku premijerno da je vidi večeras u 21 sat na sceni „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta, odnosno reprizno veče kasnije u istom scenskom prostoru i terminu.

Veljko Mićunović diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Egona Savina. U svojoj biografiji upisao je nagrađivane predstave „Radnička hronika”, „Demokratija”, „Garderober”, „Samoubica”, „Nesporazum”, „Revizor”... Režirao je u Narodnom pozorištu u Beogradu čiji je stalni član, Beogradskom dramskom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru, Crnogorskom narodnom pozorištu… Predstave koje je radio gostovale su i nagrađivane na više od 30 festivala kod nas i u inostranstvu. Za predstavu „Radnička hronika” dobitnik je specijalne Sterijine nagrade za režiju.

Roman Slobodana Selenića „Očevi i oci” i posle gotovo 40 godina od kada je objavljen (1985), čini se kao priča naših dana. Istoimena predstava u režiji Veljka Mićunovića tokom protekle sezone gostovala je na brojnim festivalima, ovenčana sa više od 20 nagrada.

Rediteljsko čitanje ovog dela prati reč: raspolućenost.

– Reč raspolućenost sam dosta koristio. Bliska nam je, identifikujemo se sa njom i ne samo sa terminom raspolućenost, već i sa nasleđem koje je isto tako važna reč za Selenićeve „Očeve i oce”. Reč je o nasleđu generacijskom, ideološkom, o svemu onome što smo dobili u tom zavežljaju od naših predaka i sa čime moramo da se borimo do današnjeg dana. I ne samo da se borimo, već i da nas opominju ti naši očevi i oci, i gledaju da ih ne izneverimo, ili da ispravimo neke njihove greške. Kao što ste primetiti na početku, meni je velika čast i radost što je predstava „Očevi i oci” tako prošla, i što prolazi tako zapaženo i dalje na festivalima, na kojima se pojavljuje, ali isto tako i kod publike na matičnoj sceni nacionalnog teatra. Sve je tako uvezano u zanimljivu simbiozu između kritike i publike, što se ne dešava tako često u pozorištu. Mislim da je najvažnije da je ta predstava našla svoju put, nije ga našla pretencioznošću, nego je jednostavno isplivala u skladu sa istinskom potrebom za novim čitanjem i estetikom, i smatram da je tu suština – kaže Veljko Mićunović i objašnjava zašto su Selenićevi junaci danas budniji nego ikada., odnosno zašto ne prepoznajemo teško nasleđe na koje nas Selenić upozorava:

– Mislim da ga pojedinci prepoznaju. Baš sam se i uhvatio toga, jer smatram da jesmo odgovorni, da je ta priča o odgovornosti jako važna i da je moramo sagledati iz svih uglova i predati je isto tako u ruke našoj deci. Često volim da kažem: kada bi svako krenuo samo od svoga dvorišta mi bismo posao napola završili. Ipak, gledajući ta tuđa dvorišta, krah pravimo svakoga puta sa novom generacijom. Da ne zvučim nihilistički, verujem da ipak generacije u pošasti u kojoj rastu u nemanju privatnosti i svega drugoga, ipak nekako mogu, moraju da nađu način da isplivaju.

Junake Slobodana Selenića tumače Miloš Đorđević (Milutin Medaković), Nikola Rakočević (Stevan Medaković), Aleksandar Vučković (Mihajlo Medaković), Vanja Ejdus (Elizabeta Medaković), Vanja Milačić (Rahela Blejk), Sena Đorović (Nanka), Iva Milanović (Jelena) i Nikola Ristanovski/ Aleksandar Đurica (Vidosav Prokić).

Veljko Mićunović u međuvremenu sa dramskim ansamblom novosadskog SNP-a uveliko priprema novu predstavu, ovoga puta po delu „Iskupljenje” Branimira Šćepanovića. Premijera je planirana za početak oktobra 2024. godine. Autorski tim čine dramaturg Slobodan Obradović, scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Marina Sremac, dok se za izbor muzike pobrinuo reditelj Veljko Mićunović. Igraju Boris Isaković, Marko Marković, Marta Bereš, Nenad Pećinar, Jugoslav Krajnov i Marko Savić.

– Prozno tkivo romana „Iskupljenje” Branimira Šćepanovića višeslojno je i uobličeno modernom tehnikom pripovedanja kojom se osvetljava tragikomična donkihotovska borba s vetrenjačama mraka i licemerstva. Predstava kroz priču o malom čoveku, Grigoriju Zidaru, provlači teško, strastveno i halucinantno razmišljanje: viziju nevinog i progonjenog čoveka koji u okrutnom ogledalu društva čita sopstvenu smrt i raspad jednog društva, obmanu postojanja. Sve je tu u dvojstvu i dvostrukoj protivurečnosti: zajedljivost i sažaljenje, strah i mržnja, ljubav i izdaja, razobličavanje jednoumlja i lažno herojstvo. Demistifikacijom i razaranjem mitova jednog, odnosno svih sistema, govorimo i o velikoj prevari istorije koju pišu pobednici, o obmani jednog vremena koje se reflektuje i u našoj stvarnosti – kaže Mićunović.

Do romana „Iskupljenje”, kako kaže, došao je slučajno, ne znajući za njega, odnosno kao što to ide kada je Brana Šćepanović u pitanju: najpre se čitaju „Usta puna zemlje”, pa „Smrt gospodina Goluže”, pa tek onda ostala dela.

– Nije Šćepanović mnogo ni pisao. Eto, sticajem okolnosti dopao mi je šaka taj roman „Iskupljenje” i prilično me je iznenadio. Pre svega iz te vizure Šćepanovićeve u odnosu na vreme iza nas. Koliko je anticipirao, kao uostalom i svaki dobar pisac. Osvrnuo se snažno, slojevito na stvari koje dolaze i uopšte na priču o herojstvu. Ko su naši heroji, junaci danas. Priča o identitetu i o onome što nas negde pomeri, što nam zaludi mozak kada neko prekopava istoriju, želeći da je kroji po svom osećanju – konstatuje Mićunović.