Од Селенића до Шћепановића

Актуелно 69. Стеријино позорје у Новом Саду увелико „игра” друго полувреме. Представа „Очеви и оци” према роману Слободана Селенића, у режији Вељка Мићуновића у продукцији Драме Народног позоришта у Београду последња је у низу од седам представа које је селекторка Ана Тасић уврстила у такмичарску селекцију. Стеријанска публика имаће прилику премијерно да је види вечерас у 21 сат на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта, односно репризно вече касније у истом сценском простору и термину.

Вељко Мићуновић дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Егона Савина. У својој биографији уписао је награђиване представе „Радничка хроника”, „Демократија”, „Гардеробер”, „Самоубица”, „Неспоразум”, „Ревизор”... Режирао је у Народном позоришту у Београду чији је стални члан, Београдском драмском позоришту, Југословенском драмском позоришту, Словенском народном гледалишчу у Марибору, Црногорском народном позоришту… Представе које је радио гостовале су и награђиване на више од 30 фестивала код нас и у иностранству. За представу „Радничка хроника” добитник је специјалне Стеријине награде за режију.

Роман Слободана Селенића „Очеви и оци” и после готово 40 година од када је објављен (1985), чини се као прича наших дана. Истоимена представа у режији Вељка Мићуновића током протекле сезоне гостовала је на бројним фестивалима, овенчана са више од 20 награда.

Редитељско читање овог дела прати реч: располућеност.

– Реч располућеност сам доста користио. Блиска нам је, идентификујемо се са њом и не само са термином располућеност, већ и са наслеђем које је исто тако важна реч за Селенићеве „Очеве и оце”. Реч је о наслеђу генерацијском, идеолошком, о свему ономе што смо добили у том завежљају од наших предака и са чиме морамо да се боримо до данашњег дана. И не само да се боримо, већ и да нас опомињу ти наши очеви и оци, и гледају да их не изневеримо, или да исправимо неке њихове грешке. Као што сте приметити на почетку, мени је велика част и радост што је представа „Очеви и оци” тако прошла, и што пролази тако запажено и даље на фестивалима, на којима се појављује, али исто тако и код публике на матичној сцени националног театра. Све је тако увезано у занимљиву симбиозу између критике и публике, што се не дешава тако често у позоришту. Мислим да је најважније да је та представа нашла своју пут, није га нашла претенциозношћу, него је једноставно испливала у складу са истинском потребом за новим читањем и естетиком, и сматрам да је ту суштина – каже Вељко Мићуновић и објашњава зашто су Селенићеви јунаци данас буднији него икада., односно зашто не препознајемо тешко наслеђе на које нас Селенић упозорава:

– Мислим да га појединци препознају. Баш сам се и ухватио тога, јер сматрам да јесмо одговорни, да је та прича о одговорности јако важна и да је морамо сагледати из свих углова и предати је исто тако у руке нашој деци. Често волим да кажем: када би свако кренуо само од свога дворишта ми бисмо посао напола завршили. Ипак, гледајући та туђа дворишта, крах правимо свакога пута са новом генерацијом. Да не звучим нихилистички, верујем да ипак генерације у пошасти у којој расту у немању приватности и свега другога, ипак некако могу, морају да нађу начин да испливају.

Јунаке Слободана Селенића тумаче Милош Ђорђевић (Милутин Медаковић), Никола Ракочевић (Стеван Медаковић), Александар Вучковић (Михајло Медаковић), Вања Ејдус (Елизабета Медаковић), Вања Милачић (Рахела Блејк), Сена Ђоровић (Нанка), Ива Милановић (Јелена) и Никола Ристановски/ Александар Ђурица (Видосав Прокић).

Вељко Мићуновић у међувремену са драмским ансамблом новосадског СНП-а увелико припрема нову представу, овога пута по делу „Искупљење” Бранимира Шћепановића. Премијера је планирана за почетак октобра 2024. године. Ауторски тим чине драматург Слободан Обрадовић, сценографкиња Зорана Петров, костимографкиња Марина Сремац, док се за избор музике побринуо редитељ Вељко Мићуновић. Играју Борис Исаковић, Марко Марковић, Марта Береш, Ненад Пећинар, Југослав Крајнов и Марко Савић.

– Прозно ткиво романа „Искупљење” Бранимира Шћепановића вишеслојно је и уобличено модерном техником приповедања којом се осветљава трагикомична донкихотовска борба с ветрењачама мрака и лицемерства. Представа кроз причу о малом човеку, Григорију Зидару, провлачи тешко, страствено и халуцинантно размишљање: визију невиног и прогоњеног човека који у окрутном огледалу друштва чита сопствену смрт и распад једног друштва, обману постојања. Све је ту у двојству и двострукој противуречности: заједљивост и сажаљење, страх и мржња, љубав и издаја, разобличавање једноумља и лажно херојство. Демистификацијом и разарањем митова једног, односно свих система, говоримо и о великој превари историје коју пишу победници, о обмани једног времена које се рефлектује и у нашој стварности – каже Мићуновић.

До романа „Искупљење”, како каже, дошао је случајно, не знајући за њега, односно као што то иде када је Брана Шћепановић у питању: најпре се читају „Уста пуна земље”, па „Смрт господина Голуже”, па тек онда остала дела.

– Није Шћепановић много ни писао. Ето, стицајем околности допао ми је шака тај роман „Искупљење” и прилично ме је изненадио. Пре свега из те визуре Шћепановићеве у односу на време иза нас. Колико је антиципирао, као уосталом и сваки добар писац. Осврнуо се снажно, слојевито на ствари које долазе и уопште на причу о херојству. Ко су наши хероји, јунаци данас. Прича о идентитету и о ономе што нас негде помери, што нам залуди мозак када неко прекопава историју, желећи да је кроји по свом осећању – констатује Мићуновић.