Ništa bez stočarstva

Poljoprivreda Srbije ima najpovoljnije prirodne uslove pa je pre samo tri decenije bila u vrhu uspešnosti u Evropi. Od tada nastaje pad i danas je pri samom dnu. Zbog velike složenosti teško je naći koji su najveći uzroci ogromnog pada poljoprivrede Srbije. I pored velike složenosti, kod poljoprivrede se ističu dve grupe važnih zadataka. Prvi je da se održava ili čak povećava kvalitet zemljišta kao narodnog bogatstva. Drugi važan zadatak je podržavanje najvećeg mogućeg razvoja i obima stočarstva. Oba navedena važna zadatka počivaju, u stvari, na stočarstvu. Radi realne ocene vrednosti poljoprivrede jedne države ističu se i priznaju dva podatka. Prvi je broj stoke kao broj uslovnih grla od 500 kilograma žive mere po hektaru (UG/ha) zemljišta. Drugi podatak je vrednost stočarske proizvodnje u odnosu na ukupnu vrednost poljoprivrede neke države.

Najveći uticaj broja stoke je direktan uticaj na kvalitet zemljišta. Za održavanje postojećeg kvaliteta zemljišta nekog kraja ili države potreban je minimalni broj stoke od jednog UG/ha. Time se obezbeđuje najmanje 10 tona stajnjaka po hektaru kao osnovni uslov održanja kvaliteta. Taj broj je mnogo manji u ravničarskom delu Srbije, naročito u Vojvodini, gde su sela praktično prazna. To nije teško zapaziti po njivama – zemljište ne zadržava vodu kad pada kiša, a već se i kod kraćih suša brzo pojavljuju pukotine. Pritom se pojavljuju i razlike – nije teško zapaziti domaćinski održavano zemljište koje nikad nema pukotina.

Drugi uticaj je u vrednosti stočarstva u ukupnoj vrednosti poljoprivrede nekog kraja ili države kao celine. Taj udeo kod najuglednijih država Evrope iznosi najmanje 60 ili čak 70, dok je kod najgorih manji od 30 procenata. Sa udelom od 30 ili manje procenata vrednosti stočarstva, ukupna vrednost poljoprivrede Srbije je na samom dnu u Evropi. I u tom pogledu je ocena u ravničarskom delu Srbije znatno niža. Podatke o tome vode statistički uredi i obrađuju privredne komore. Poljoprivreda najboljih država Evrope održava visoku vrednost stočarstva u velikoj meri i na osnovu uvoza stočne hrane. Jedan deo te hrane dolazio je i iz Srbije upravo poslednjih tridesetak godina. Na osnovu ovoga jasno se zaključuje: Srbija ima višak stočne hrane upravo u vreme kad se smanjuje njen obim stočarstva i pada njegova ukupna vrednost. Pritom treba znati da opada industrija prerade i da se jako smanjuje broj radnih mesta. Time se jasno potvrđuje veliki pad obima i vrednosti ukupne poljoprivrede Srbije.

Kao završni zaključak treba da se istaknu bar dve činjenice: poljoprivreda Srbije treba da stvori uslove za višestruko povećanje obima stočarske proizvodnje i svi organi izvršne vlasti treba da sagledaju razvoj i moguće rezultate za idućih 20 godina.

Srbija ima vrlo dobre pozitivne primere za sličan dugoročni razvoj poljoprivrede ne samo u Evropi, već i u Kini. Jedna od važnih osnova je smanjenje postojećeg broja poljoprivrednih gazdinstava na onoliko koliko bi za dvadesetak godina mogla da budu ravnopravni profesionalci s onima na koje se već sada ugledamo.

Dr Milan St. Tošić,
redovni profesor u penziji