Ништа без сточарства

Пољопривреда Србије има најповољније природне услове па је пре само три деценије била у врху успешности у Европи. Од тада настаје пад и данас је при самом дну. Због велике сложености тешко је наћи који су највећи узроци огромног пада пољопривреде Србије. И поред велике сложености, код пољопривреде се истичу две групе важних задатака. Први је да се одржава или чак повећава квалитет земљишта као народног богатства. Други важан задатак је подржавање највећег могућег развоја и обима сточарства. Оба наведена важна задатка почивају, у ствари, на сточарству. Ради реалне оцене вредности пољопривреде једне државе истичу се и признају два податка. Први је број стоке као број условних грла од 500 килограма живе мере по хектару (УГ/ха) земљишта. Други податак је вредност сточарске производње у односу на укупну вредност пољопривреде неке државе.

Највећи утицај броја стоке је директан утицај на квалитет земљишта. За одржавање постојећег квалитета земљишта неког краја или државе потребан је минимални број стоке од једног УГ/ха. Тиме се обезбеђује најмање 10 тона стајњака по хектару као основни услов одржања квалитета. Тај број је много мањи у равничарском делу Србије, нарочито у Војводини, где су села практично празна. То није тешко запазити по њивама – земљиште не задржава воду кад пада киша, а већ се и код краћих суша брзо појављују пукотине. Притом се појављују и разлике – није тешко запазити домаћински одржавано земљиште које никад нема пукотина.

Други утицај је у вредности сточарства у укупној вредности пољопривреде неког краја или државе као целине. Тај удео код најугледнијих држава Европе износи најмање 60 или чак 70, док је код најгорих мањи од 30 процената. Са уделом од 30 или мање процената вредности сточарства, укупна вредност пољопривреде Србије је на самом дну у Европи. И у том погледу је оцена у равничарском делу Србије знатно нижа. Податке о томе воде статистички уреди и обрађују привредне коморе. Пољопривреда најбољих држава Европе одржава високу вредност сточарства у великој мери и на основу увоза сточне хране. Један део те хране долазио је и из Србије управо последњих тридесетак година. На основу овога јасно се закључује: Србија има вишак сточне хране управо у време кад се смањује њен обим сточарства и пада његова укупна вредност. Притом треба знати да опада индустрија прераде и да се јако смањује број радних места. Тиме се јасно потврђује велики пад обима и вредности укупне пољопривреде Србије.

Као завршни закључак треба да се истакну бар две чињенице: пољопривреда Србије треба да створи услове за вишеструко повећање обима сточарске производње и сви органи извршне власти треба да сагледају развој и могуће резултате за идућих 20 година.

Србија има врло добре позитивне примере за сличан дугорочни развој пољопривреде не само у Европи, већ и у Кини. Једна од важних основа је смањење постојећег броја пољопривредних газдинстава на онолико колико би за двадесетак година могла да буду равноправни професионалци с онима на које се већ сада угледамо.

Др Милан Ст. Тошић,
редовни професор у пензији