Kaljava prečica i prvi tržni centar

Kada je Sava Rakočević, veliki srpski slikar iz Čikaga, procenio da su razlozi koji su ga ispratili u „pečalbu” donekle popustili, otkupio je veliki stan s ateljeom između Terazija i Kolarčeve, na trećem spratu zdanja čije je prizemlje krasila zaboravljena kafana „Šumadija”. Kroz dnevnu sobu tog stana glasno je promicao saobraćaj kraj Palate „Albanija”, a u ateljeu je vladao tihi spokoj Čumićevog sokačeta, dva podjednako zanimljiva sveta sa pričama i legendama koje ih prate.

O Terazijama je znao gotovo sve, a o Čumićevom sokačetu samo da je bio – prvi „poslovni centar” Beograda. Danas su Terazije sve bučnije, a sokak i gosin Aćim Čumić tiho plove u zaborav.

Oteto od zaborava

Ko je od Terazija želeo (ili morao) da prepreči do Dečanske a da ne ide Skopljanskom, danas Nušićevom ulicom, provlačio bi se kroz kaljavi lavirint Kuzmanovićevog prolaza. Taj prolaz je sve do početka devedesetih godina prošlog veka bio jedino za izbegavanje: u njemu je bilo tek nekoliko skrivenih dućana i zanatskih radnji koje su izgledom pripadale drugačijem vremenu i svetu, a ne prestonici kneževine, kraljevine i republike.

Prolaz je ubeležen na planu grada iz 1893. godine, ali tada uveliko preimenovan u Čumićevo sokače. Naziv Kuzmanovićev prolaz nadenut mu je po vlasniku placa, Živku Kuzmanoviću, a novom, važećem, kumovao je Aćim Čumić, koji je kraće vreme 1869. godine bio gradski kmet (predsednik Beogradske opštine), od 1873. do 1875. ministar policije, da potom dogurao i do predsednika vlade.

Tek nakon poslednjeg svetskog rata taj sokak je upriličen, pa se njime moglo i bez kaljača, ali nedovoljno da u njegovom okrilju osvane kafana, sem zaboravljenog bifea „Mandarina” na uglu Nušićeve, iako je neko nadahnuto napisao da je to bila zgodna prečica od Terazija do Dečanske i najbrža veza Pašićevog trga (tada Trga Marksa i Engelsa) sa Trgom republike.

A onda je na teren istrčao gradonačelnik Milorad Unković koji je dao blagoslov ideji da se to ruglo raskrči, a na njegovom mestu izgradi – tržni centar, prvi u Beogradu. Šaputalo se da je investitor bila Dafiment banka, ali je ona to s prezirom demantovala navodeći da je imala prečeg posla.

Bila je to senzacija, a tržni centar „Čumićevo sokače” kultno mesto okupljanja, takoreći novi beogradski korzo. O tome najbolje svedoči čudan podatak da je u njemu, nakon prevrata u Iraku 2003. godine, arapski restoran otvorio uveliko raščinjeni ambasador te zemlje kod nas.

Arkanzas u Beogradu

Večito pod opsadom mogućih kupaca i radoznalih namernika, u „Čumiću” je ipak vladao nestvarni mir. Ta čudna pojava bila je posledica saznanja da je jedan od lokala zakupio i Željko Ražnatović, i u njemu pokrenuo tada veoma unosan „biznis” oličen u menjačnici deviza. Zbog toga se i Čumićevo sokače u gradskom mangupskom šifarniku skrasilo pod imenom – „Arkanzas”.

Ali, po prestonici su počeli da niču slični centri sa većim „glamurom”, neki i u najbližem komšiluku, pa je zato Čumićevo sokače počelo da odlazi u prašnjavi zaborav: avetinjski prazne i zapuštene radnje, proređeni namernici, pa čak i oni koji bi da prepreče put odavno ne zalaze tuda. Sve se vraća na staro, samo još blato nedostaje za konačnu restauraciju kaljavog Kuzmanovićevog prolaza.