Каљава пречица и први тржни центар

Када је Сава Ракочевић, велики српски сликар из Чикага, проценио да су разлози који су га испратили у „печалбу” донекле попустили, откупио је велики стан с атељеом између Теразија и Коларчеве, на трећем спрату здања чије је приземље красила заборављена кафана „Шумадија”. Кроз дневну собу тог стана гласно је промицао саобраћај крај Палате „Албанија”, а у атељеу је владао тихи спокој Чумићевог сокачета, два подједнако занимљива света са причама и легендама које их прате.

О Теразијама је знао готово све, а о Чумићевом сокачету само да је био – први „пословни центар” Београда. Данас су Теразијe све бучније, а сокак и госин Аћим Чумић тихо плове у заборав.

Отето од заборава

Ко је од Теразија желео (или морао) да препречи до Дечанске а да не иде Скопљанском, данас Нушићевом улицом, провлачио би се кроз каљави лавиринт Кузмановићевог пролаза. Тај пролаз је све до почетка деведесетих година прошлог века био једино за избегавање: у њему је било тек неколико скривених дућана и занатских радњи које су изгледом припадале другачијем времену и свету, а не престоници кнежевине, краљевине и републике.

Пролаз је убележен на плану града из 1893. године, али тада увелико преименован у Чумићево сокаче. Назив Кузмановићев пролаз наденут му је по власнику плаца, Живку Кузмановићу, а новом, важећем, кумовао је Аћим Чумић, који је краће време 1869. године био градски кмет (председник Београдске општине), од 1873. до 1875. министар полиције, да потом догурао и до председника владе.

Тек након последњег светског рата тај сокак је уприличен, па се њиме могло и без каљача, али недовољно да у његовом окриљу осване кафана, сем заборављеног бифеа „Мандарина” на углу Нушићеве, иако је неко надахнуто написао да је то била згодна пречица од Теразија до Дечанске и најбржа веза Пашићевог трга (тада Трга Маркса и Енгелса) са Тргом републике.

А онда је на терен истрчао градоначелник Милорад Унковић који је дао благослов идеји да се то ругло раскрчи, а на његовом месту изгради – тржни центар, први у Београду. Шапутало се да је инвеститор била Дафимент банка, али је oнa то с презиром демантовала наводећи да је имала пречег посла.

Била је то сензација, а тржни центар „Чумићево сокаче” култно место окупљања, такорећи нови београдски корзо. О томе најбоље сведочи чудан податак да је у њему, након преврата у Ираку 2003. године, арапски ресторан отворио увелико рашчињени амбасадор те земље код нас.

Арканзас у Београду

Вечито под опсадом могућих купаца и радозналих намерника, у „Чумићу” је ипак владао нестварни мир. Та чудна појава била је последица сазнања да је један од локала закупио и Жељко Ражнатовић, и у њему покренуо тада веома уносан „бизнис” оличен у мењачници девиза. Због тога се и Чумићево сокаче у градском мангупском шифарнику скрасило под именом – „Арканзас”.

Али, по престоници су почели да ничу слични центри са већим „гламуром”, неки и у најближем комшилуку, па је зато Чумићево сокаче почело да одлази у прашњави заборав: аветињски празне и запуштене радње, проређени намерници, па чак и они који би да препрече пут одавно не залазе туда. Све се враћа на старо, само још блато недостаје за коначну рестаурацију каљавог Кузмановићевог пролаза.