Predstava se ne nosi u torbi

Šta je pozorište i šta je gluma? Gde je granica između teatra i onog što ga okružuje? Da li su ljudi svesni da u svojim životima zapravo igraju mnoštvo uloga? Da li je istinitije ono što je opipljivo ili iluzija? Kako se rađa i odakle dolazi zlo? Ovo su, izmeću ostalih, pitanja kojima se bavi slovenački reditelj Tomi Janežič radeći jednu od najboljih srpskih drama XX veka "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića u Ateljeu 212. Premijera predstave "Putujuće pozorište Šopalović" biće izvedena 27. oktobra na Velikoj sceni. Ovo je druga Janežičeva režija u Ateljeu 212. Na ovoj sceni je 2005. godine režirao Šekspirovog "Kralja Lira" sa Ljubom Tadićem u naslovnoj ulozi.

– Kada sam pre nekoliko godina gledao ovde u Ateljeu 212 "Čudo u Šarganu" zainteresovao sam se za Simovića i poželeo da ga radim. "Putujuće pozorište Šopalović" bavi se temama kojima sam okupiran, koje su mi bliske. U toku rada, bez obzira da li je u pitanju živi pisac ili je to Šekspir, Čehov, Molijer, nastojim da uspostavim komunikaciju sa autorom na ti. Ređaju se asocijacije, slike i sklapam kockice. Pokušavam da stvaram taj svet, da uhvatim duh autora. Znači, recimo, svet Čehova postaje moj svet, tamo su moje asocijacije, moji ljudi, moji sadržaji. Ne možeš da radiš ako ti je pisac samo autoritet, ako je nedostižna veličina kojoj ne možeš da priđeš i ako si u tom nekom odnosu frustriran. Ulazim u dijalog, trudim se da budem polemičan, kritičan, a istovremeno i da tekst volim. Kako? Kao ljubavni odnos. Jednostavno, ne vidim pisca kao deo tog stvaralačkog procesa, već nastojim da lično nađem odgovore, kaže Janežič.

Praizvedba komada "Putujuće pozorište Šopalović" je bila 1985. godine u režiji Dejana Mijača na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ova Simovićeva drama prevedena je na mnoge jezike. Igrana je na raznim pozornicama bivše Jugoslavije, ali i u mnogim zemljama Evrope i sveta, naročito u Francuskoj.

– Ono što sam znao jeste da ne želim da napravim još jednu postavku "Šopalovića". Nisam odabrao taj tekst da pričam neku priču koja se dogodila za vreme Drugog svetskog rata, a mogla se dogoditi u srednjem veku ili bilo kada. Taj tekst drugačije zvuči danas nego pre dvadeset godina. Da je Simović pisao "Šopaloviće" deset godina kasnije, mislim da bi ih radio drugačije. Kada kažemo Drugi svetski rat, to nam zvuči daleko, nešto što je već postalo mit. Danas je dovoljno da kažeš rat i da svi osećamo šta je to – napominje reditelj.

Tomi Janežič kaže da mu je lepo u Beogradu. U kasnim poslepodnevnim satima možete ga sresti kako šeta Beogradom, duboko zadubljen u svet mašte u kome traži nova scenska rešenja za svoje "Šopaloviće". Predstava "Nahod Simeon" Milene Marković u Janežičevoj režiji i izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada osvojila je skoro sve nagrade na ovogodišnjem Sterijinom pozorju. Na nedavno završenom 41. Bitefu bio je član međunarodnog žirija.

– U Beogradu se osećam dobro, domaće. Volim da radim sa vašim glumcima. Sviđa mi se beogradska opuštenost, neposrednost... Kod nas je krenulo sa tom Evropskom unijom. Kapitalizam ostavlja strašne, vidljive tragove. Ljudi postaju nestrpljivi, oseća se tenzija. Recimo, putujem autoputem i odjednom vidim kamere upozorenja, radare... Setim se da oni mogu da mi šalju kaznu na kućnu adresu, a da me niko ne zaustavi. Osećam zarobljenost u tom svetu zakona, nerviraju me norme. To je moje subjektivno osećanje. Naravno da te promene koje se dešavaju imaju i pozitivnu stranu. Kod vas se dešava haos druge vrste. U Beogradu ne možete okupiti glumce na probi, jer svi snimaju serije, reklame. Svako se snalaze na svoj način, ali uvek osetim da je ovaj prostor još uvek neka oaza. U ovdašnjim pozorištima još uvek ima ljudi koji rade iz čistog entuzijazma. Nije čak ni pitanje entuzijazma, već pitanje fleksibilnosti, opuštenosti. U Evropi, gde je sve uređeno, rigidno, ne može tako da se radi. Meni to smeta. Nije problem da se držim pravila, ali pozorište se ne pravi na taj način. Ako imaš više proba ne znači da ćete imati dobru predstavu... Ne želim da radim na konvencionalan način. To mi ne deluje stvaralački, i zato sam odlučio da ne prihvatam ustaljeni način rada u pozorištu. Ne želim da radim sa ekipom u kojoj je neko jer je tako direktor rekao. Druga stvar jeste da ne želim da nosim predstavu u torbi, ne želim da dođem iz Ljubljane sa torbom u kojoj nosim predstavu, nego me zanima ko su ovi ljudi , sa kim radim i šta se rađa iz naše saradnje. Ako bih išao da radim "Šopaloviće" u nekom drugom pozorištu, sve bi bilo drugačije – objašnjava Janežič.