Представа се не носи у торби

Шта је позориште и шта је глума? Где је граница између театра и оног што га окружује? Да ли су људи свесни да у својим животима заправо играју мноштво улога? Да ли је истинитије оно што је опипљиво или илузија? Како се рађа и одакле долази зло? Ово су, измећу осталих, питања којима се бави словеначки редитељ Томи Јанежич радећи једну од најбољих српских драма XX века "Путујуће позориште Шопаловић" Љубомира Симовића у Атељеу 212. Премијера представе "Путујуће позориште Шопаловић" биће изведена 27. октобра на Великој сцени. Ово је друга Јанежичева режија у Атељеу 212. На овој сцени је 2005. године режирао Шекспировог "Краља Лира" са Љубом Тадићем у насловној улози.

– Када сам пре неколико година гледао овде у Атељеу 212 "Чудо у Шаргану" заинтересовао сам се за Симовића и пожелео да га радим. "Путујуће позориште Шопаловић" бави се темама којима сам окупиран, које су ми блиске. У току рада, без обзира да ли је у питању живи писац или је то Шекспир, Чехов, Молијер, настојим да успоставим комуникацију са аутором на ти. Ређају се асоцијације, слике и склапам коцкице. Покушавам да стварам тај свет, да ухватим дух аутора. Значи, рецимо, свет Чехова постаје мој свет, тамо су моје асоцијације, моји људи, моји садржаји. Не можеш да радиш ако ти је писац само ауторитет, ако је недостижна величина којој не можеш да приђеш и ако си у том неком односу фрустриран. Улазим у дијалог, трудим се да будем полемичан, критичан, а истовремено и да текст волим. Како? Као љубавни однос. Једноставно, не видим писца као део тог стваралачког процеса, већ настојим да лично нађем одговоре, каже Јанежич.

Праизведба комада "Путујуће позориште Шопаловић" је била 1985. године у режији Дејана Мијача на сцени Југословенског драмског позоришта. Ова Симовићева драма преведена је на многе језике. Играна је на разним позорницама бивше Југославије, али и у многим земљама Европе и света, нарочито у Француској.

– Оно што сам знао јесте да не желим да направим још једну поставку "Шопаловића". Нисам одабрао тај текст да причам неку причу која се догодила за време Другог светског рата, а могла се догодити у средњем веку или било када. Тај текст другачије звучи данас него пре двадесет година. Да је Симовић писао "Шопаловиће" десет година касније, мислим да би их радио другачије. Када кажемо Други светски рат, то нам звучи далеко, нешто што је већ постало мит. Данас је довољно да кажеш рат и да сви осећамо шта је то – напомиње редитељ.

Томи Јанежич каже да му је лепо у Београду. У касним послеподневним сатима можете га срести како шета Београдом, дубоко задубљен у свет маште у коме тражи нова сценска решења за своје "Шопаловиће". Представа "Наход Симеон" Милене Марковић у Јанежичевој режији и извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада освојила је скоро све награде на овогодишњем Стеријином позорју. На недавно завршеном 41. Битефу био је члан међународног жирија.

– У Београду се осећам добро, домаће. Волим да радим са вашим глумцима. Свиђа ми се београдска опуштеност, непосредност... Код нас је кренуло са том Европском унијом. Капитализам оставља страшне, видљиве трагове. Људи постају нестрпљиви, осећа се тензија. Рецимо, путујем аутопутем и одједном видим камере упозорења, радаре... Сетим се да они могу да ми шаљу казну на кућну адресу, а да ме нико не заустави. Осећам заробљеност у том свету закона, нервирају ме норме. То је моје субјективно осећање. Наравно да те промене које се дешавају имају и позитивну страну. Код вас се дешава хаос друге врсте. У Београду не можете окупити глумце на проби, јер сви снимају серије, рекламе. Свако се сналазе на свој начин, али увек осетим да је овај простор још увек нека оаза. У овдашњим позориштима још увек има људи који раде из чистог ентузијазма. Није чак ни питање ентузијазма, већ питање флексибилности, опуштености. У Европи, где је све уређено, ригидно, не може тако да се ради. Мени то смета. Није проблем да се држим правила, али позориште се не прави на тај начин. Ако имаш више проба не значи да ћете имати добру представу... Не желим да радим на конвенционалан начин. То ми не делује стваралачки, и зато сам одлучио да не прихватам устаљени начин рада у позоришту. Не желим да радим са екипом у којој је неко јер је тако директор рекао. Друга ствар јесте да не желим да носим представу у торби, не желим да дођем из Љубљане са торбом у којој носим представу, него ме занима ко су ови људи , са ким радим и шта се рађа из наше сарадње. Ако бих ишао да радим "Шопаловиће" у неком другом позоришту, све би било другачије – објашњава Јанежич.