Spomeničko rešenje odabrano tek iz četvrtog puta

Da nije nekoliko spomeničkih obeležja, mnogi sugrađani koji se zateknu u Spomen-parku „Jajinci” ne bi ni znali da se, posle Jasenovca, nalaze na najvećem gubilištu Srba u Drugom svetskom ratu. A upravo su ova obeležja „putokaz” šta se tu nalazi. Na ovom prostoru, prema nekim procenama, ubijeno je oko 60.000 Srba, Jevreja, Roma... muškaraca, žena i dece – svih onih koji su se od 1941. do 1944. godine na bilo koji način protivili nacističkom poretku. Nemački okupatori su pokušavali da sakriju svoja zlodela, ali su mnogi sugrađani znali šta se tamo dešavalo. Zbog toga ne čudi podatak da su prvi venci u oslobođenom Beogradu položeni na 11. kilometru od Terazija – na stratištu u Jajincima. Položili su ih, kako stoji u knjizi „Podizanje spomenika u Beogradu krajem 20. veka” Špira Solomuna, komandant Peko Dapčević i general Georgij Žukov.

– Vlasti u Beogradu odlučile su nakon oslobođenja da ovo nekadašnje strelište, a u toku Drugog svetskog rata gubilište sačuva autentičnost prostora. Prvi konkurs za uređenje raspisan je sredinom 1948. godine. Prva nagrada nije dodeljena, a drugu je osvojio vajar Lojze Dolinar sa arhitektom Leonom Kabiljom. Spomenik streljanima, skulpturalna grupa od petnaest žrtava u bronzi, postavljen je 1950. godine na autentično mesto streljanja. Ali, te iste godine on je premešten u Kraljevo – priča Solomun, koji je u dva navrata dugo bio pomoćnik gradskog sekretara za kulturu.

Novo idejno rešenje su po nalogu Narodnog odbora Beograda uradile arhitekte Branko Bon i Stanko Mandić i ono nije usvojeno.

U 1952. godini formira se spomen-park sa zasađenih 80.000 stabala i prvim spomen-obeležjem vidljivim sa Avalskog puta, autora vajara Stevana Bodnarova i arhitekte Leona Kabilja. U to vreme urađen je parkovski deo, zasađen vrt sa hiljadu ruža, a deo stratišta popločan jablaničkim kamenom. U to vreme površina zaštićenog prostora bila je 80 hektara.

– Poseban odbor 1956. godine raspisao je anonimni konkurs za idejno rešenje za uređenje Spomen-parka „Jajinci”. Učestvovala su 33 autora. Prva nagrada dodeljenja je Zdenku Kolaciju. Ali ni ovaj konkurs nije realizovan. Osnovna zamerka Kolacijevom delu bila je da ima previše betona, da je narušena priroda, autentičnost prostora, da su veliki troškovi realizacije. Negativan stav prema Kolacijevom rešenju javno su iskazali i Đorđe Andrejević Kun i Dobrica Ćosić – priča Solomun.

Treći javni jugoslovenski konkurs raspisala je Skupština grada i na njega se odazvalo 58 autorskih timova. Prvonagrađeni Marko Mušić, sa timom iz Ljubljane, predstavio je rešenje sa vodenim kanalima.

– Zbog toga u ime Odbora za negovanje revolucionarnih tradicija pisao sam Skupštini grada da se prvonagrađenom autorskom timu iz Ljubljane izmire sve novčane obaveze i da se zbog enormno skupog projekta od njega odustane. Napomenuo sam da je sve što je urađeno 1952. urađeno korektno i da ne vidim nikakvo opravdanje za uvođenje vode jer je tamo u blizini i nema. A u to vreme grad se „mučio” sa održavanjem fontane na Trgu Marksa i Engelsa (sadašnji Trg Nikole Pašića). Zbog toga smo predložili novi konkurs koji poštuje sve do sada urađeno, a traži samo rešenje spomenika u spomen-parku – svedoči Solomon.

U uži izbor četvrtog konkursa raspisanog krajem osamdesetih godina prošlog veka odabrano je 12 šifrovanih radova. Od tih radova žiriju su dva zapala za oko – rad Miše Popovića i Vojina Stojića. Prvi nije odgovarao prostorno, dok je drugi odgovarao visinom, izgledom, simbolikom.

– Bogdan Bogdanović smatrao je da se Stojićev rad ne može napraviti u betonu, a s obzirom na njegovo iskustvo sa „Cvetom od betona” u Jasenovcu nismo prigovarali. Pomislio sam da će i ovaj četvrti konkurs propasti pa sam glasno upitao da li može da se napravi od nerđajućeg čelika. Skoro svi su kao u horu povikali: „To bi bilo sjajno.” U žiriju su bili Bogdan Bogdanović, Aleksandar Bakočević, Stojan Ćelić, Nandor Gild... Tako je odlučeno da prvu nagradu dobije Vojin Stojić – kaže Solomun.

Ocenjeno je da se Stojićevo autorsko delo odlikuje jednostavnošću i sugestivnošću, a da deluje savremeno. Skulptura izražava veru u pobedu stremljenja ka slobodi i prkos žrtava. Svojom visinom, veličinom, razigranim formama i konturama ka nebu ova skulptura treba da deluje kao simbol, skoro kao znak. Stojićevo obeležje izgrađeno je na betonskom stubu visokom deset metara, a ptica na vrhu izrađena je od inoksa načinjenog u „Prvoj iskri” u Bariču.

Spomenik je svečano otvoren 1. oktobra 1988. godine.

Čokolada za stih

Duže vreme biralo se i koji tekst će biti stavljen ispred spomenika u spomen-parku. O tome se, kaže Solomun, naročito „mozgalo” u ateljeu Vojina Stojića u Mlatišuminoj ulici.

– Predlog je dao sam Stojić. On je stih: „Ako su mi ruke polomljene, imam krila i njima kao ptica grlim vidike” pročitao u nekim novinama, ali nije znao kojim. Pitao sam Miru Alečković da li je to stih Desanke Maksimović, ali je ona smatrala da nije. To su tvrdili i najbolji poznavaoci Desankinog dela. Ali ja sam bio siguran da jeste jer sam tu pesmu zapamtio još iz osnovne škole. Na kraju sam zamolio svoju i još četiri sekretarice da u Biblioteci „Đorđe Jovanović” pregledaju sva njena dela i obećam im najveću čokoladu ako pronađu stih. Posle sat listanja zove me moja sekretarica Slavica i pokazuje naslov poeme „Naknade” – priča Solomun.