Споменичко решење одабрано тек из четвртог пута

Да није неколико споменичких обележја, многи суграђани који се затекну у Спомен-парку „Јајинци” не би ни знали да се, после Јасеновца, налазе на највећем губилишту Срба у Другом светском рату. А управо су ова обележја „путоказ” шта се ту налази. На овом простору, према неким проценама, убијено је око 60.000 Срба, Јевреја, Рома... мушкараца, жена и деце – свих оних који су се од 1941. до 1944. године на било који начин противили нацистичком поретку. Немачки окупатори су покушавали да сакрију своја злодела, али су многи суграђани знали шта се тамо дешавало. Због тога не чуди податак да су први венци у ослобођеном Београду положени на 11. километру од Теразија – на стратишту у Јајинцима. Положили су их, како стоји у књизи „Подизање споменика у Београду крајем 20. века” Шпира Соломуна, командант Пеко Дапчевић и генерал Георгиј Жуков.

– Власти у Београду одлучиле су након ослобођења да ово некадашње стрелиште, а у току Другог светског рата губилиште сачува аутентичност простора. Први конкурс за уређење расписан је средином 1948. године. Прва награда није додељена, а другу је освојио вајар Лојзе Долинар са архитектом Леоном Кабиљом. Споменик стрељанима, скулптурална група од петнаест жртава у бронзи, постављен је 1950. године на аутентично место стрељања. Али, те исте године он је премештен у Краљево – прича Соломун, који је у два наврата дуго био помоћник градског секретара за културу.

Ново идејно решење су по налогу Народног одбора Београда урадиле архитекте Бранко Бон и Станко Мандић и оно није усвојено.

У 1952. години формира се спомен-парк са засађених 80.000 стабала и првим спомен-обележјем видљивим са Авалског пута, аутора вајара Стевана Боднарова и архитекте Леона Кабиља. У то време урађен је парковски део, засађен врт са хиљаду ружа, а део стратишта поплочан јабланичким каменом. У то време површина заштићеног простора била је 80 хектара.

– Посебан одбор 1956. године расписао је анонимни конкурс за идејно решење за уређење Спомен-парка „Јајинци”. Учествовала су 33 аутора. Прва награда додељења је Зденку Колацију. Али ни овај конкурс није реализован. Основна замерка Колацијевом делу била је да има превише бетона, да је нарушена природа, аутентичност простора, да су велики трошкови реализације. Негативан став према Колацијевом решењу јавно су исказали и Ђорђе Андрејевић Кун и Добрица Ћосић – прича Соломун.

Трећи јавни југословенски конкурс расписала је Скупштина града и на њега се одазвало 58 ауторских тимова. Првонаграђени Марко Мушић, са тимом из Љубљане, представио је решење са воденим каналима.

– Због тога у име Одбора за неговање револуционарних традиција писао сам Скупштини града да се првонаграђеном ауторском тиму из Љубљане измире све новчане обавезе и да се због енормно скупог пројекта од њега одустане. Напоменуо сам да је све што је урађено 1952. урађено коректно и да не видим никакво оправдање за увођење воде јер је тамо у близини и нема. А у то време град се „мучио” са одржавањем фонтане на Тргу Маркса и Енгелса (садашњи Трг Николе Пашића). Због тога смо предложили нови конкурс који поштује све до сада урађено, а тражи само решење споменика у спомен-парку – сведочи Соломон.

У ужи избор четвртог конкурса расписаног крајем осамдесетих година прошлог века одабрано је 12 шифрованих радова. Од тих радова жирију су два запала за око – рад Мише Поповића и Војина Стојића. Први није одговарао просторно, док је други одговарао висином, изгледом, симболиком.

– Богдан Богдановић сматрао је да се Стојићев рад не може направити у бетону, а с обзиром на његово искуство са „Цветом од бетона” у Јасеновцу нисмо приговарали. Помислио сам да ће и овај четврти конкурс пропасти па сам гласно упитао да ли може да се направи од нерђајућег челика. Скоро сви су као у хору повикали: „То би било сјајно.” У жирију су били Богдан Богдановић, Александар Бакочевић, Стојан Ћелић, Нандор Гилд... Тако је одлучено да прву награду добије Војин Стојић – каже Соломун.

Оцењено је да се Стојићево ауторско дело одликује једноставношћу и сугестивношћу, а да делује савремено. Скулптура изражава веру у победу стремљења ка слободи и пркос жртава. Својом висином, величином, разиграним формама и контурама ка небу ова скулптура треба да делује као симбол, скоро као знак. Стојићево обележје изграђено је на бетонском стубу висoком десет метара, а птица на врху израђена је од инокса начињеног у „Првој искри” у Баричу.

Споменик је свечано отворен 1. октобра 1988. године.

Чоколада за стих

Дуже време бирало се и који текст ће бити стављен испред споменика у спомен-парку. О томе се, каже Соломун, нарочито „мозгало” у атељеу Војина Стојића у Млатишуминој улици.

– Предлог је дао сам Стојић. Он је стих: „Ако су ми руке поломљене, имам крила и њима као птица грлим видике” прочитао у неким новинама, али није знао којим. Питао сам Миру Алечковић да ли је то стих Десанке Максимовић, али је она сматрала да није. То су тврдили и најбољи познаваоци Десанкиног дела. Али ја сам био сигуран да јесте јер сам ту песму запамтио још из основне школе. На крају сам замолио своју и још четири секретарице да у Библиотеци „Ђорђе Јовановић” прегледају сва њена дела и обећам им највећу чоколаду ако пронађу стих. После сат листања зове ме моја секретарица Славица и показује наслов поеме „Накнаде” – прича Соломун.