Prevlast pomoćnog pisma

Koliko slova ima u štampanom izdanju „Politike” od prve do poslednje strane? Samo trideset. Napisana je najsavršenijim pismom na svetu! Trideset grafema za isto toliko glasova, kojima se svaka misao može izreći i zapisati na jednom jeziku – našem srpskom, i to samo našom ćiriličnom azbukom, koju nam je darivao Vuk Stefanović Karadžić. I to zna svako dete posle prvog razreda osnovne škole. Da li to i zašto zaboravljaju odrasli? Klinci u drugom osmoletke nauče i latinicu. Lingvisti uvek ističu da je to pomoćno od dvaju pisama našega jezika. Pomoćno pismo u srpskom jeziku odavno je nadmoćno. Valjalo bi, krajne je vreme došlo, da se za početak bar uravnoteži upotreba ćirilice i latinice, ne da se latinica proteruje, to srbisti iz akademskog miljea ne traže, već da se ćirilici vrati dignitet i značajno unapredi status.

Da je tvorce zakonodavstva, a naročito obrazovne i kulturne politike, u poslednjih skoro dve decenije (koliko je Republika Srbija samostalna država) iko ispitivao – koje su šanse da bi se ispostavilo da isto kao i školarci brkaju latinicu i ćirilicu? Više je standard nego novost da đaci u trećem razredu osmoletke mešaju ova dva pisma, ali da na kraju obaveznog osnovnog obrazovanja ne znaju da napišu sva slova azbuke zvuči neverovatno. Prosvetna praksa potvrđuje da je tako. Od 110 nedavno testiranih učenika osmog razreda jedne beogradske osnovne škole, čak 40 nije ispunilo zadatak da napiše pisana i štampana slova azbuke.

Taj je primer tek jedan u moru sličnih, a obelodanio ga je nagrađivani satiričar, pisac i novinar Bojan Ljubenović. „Nekome je falilo pet slova, nekome manje. Da pojasnim, nisu znali da napišu svih 30 slova azbuke. Osmi razred. Čestitam svima nama kao društvu”, napisao je Ljubenović. Gotovo sve njegove knjige, a sasvim izvesno one namenjene deci, objavljene su na ćirilici.

U izlogu knjižara širom Srbije one su među malobrojnim edicijama zbog kojih se ne može reći da su izložena isključivo latinična izdanja, koja očito dominiraju. Nema precizne statistike, procene su da se tek svaka 20. knjiga kod nas štampa ćirilicom. Nema konciznog odgovora izdavača koji mahom objavljuju izdanja na „pomoćnom” od dvaju pisama našeg jezika na pitanje šta ih goni ka latinici, zašto im je ona bliska dok ćirilicu izbegavaju. Da li je odluka izdavača o tome kojim će pismom štampati knjigu uslovljena željom pisca?

– Pišem ćirilicom. Meni je to prirodno. Ćirilica mi je i lepša od latinice. Ne razmišljam o tome da li je knjiga koju čitam na ćirilici ili latinici, oba su naša pisma i oba ih volim. Ko ne zna ćirilicu, njegov hendikep. Kada pišem za decu logično mi je da pišem ćirilicom, ali kada razgovaram sa đacima u školama ne savetujem ih da prate talas novog patriotizma i da izbegavaju latinicu, jer su u prednosti ako znaju oba naša pisma. Žale mi se čitaoci iz dijaspore i traže da moje knjige budu na latinici da bi deca mogla samostalno da ih čitaju. Sad je to slučaj s nastavkom „Tajni dedinog kofera” novim romanom „Potraga za zlatnom strelom”, koji je ove nedelje objavljen na ćirilici. Možemo da se lažemo, ali deca srpskog porekla u dijaspori zaista ne znaju ćirilicu. Činjenica je da je moj najtiražniji roman „Da je bolje ne bi valjalo” objavljen na latinici. Znam da bi mi bilo isplativije da štampam knjige na latinici, da ovako gubim deo tiraža i čitalaca, ali meni je prosto prirodno da pišem ćirilicom. Paradoksalno je što su sve novine koje se busaju u srpska prsa kao najveće patriote i zaštitnici srpstva – na latinici – ističe Ljubenović za „Politiku”.

Da je izdavaštvo na repu, a veća zagađenost u medijskom prostoru kada je o statusu ćirilice reč, jedan je od pogleda iz izdavačkog ugla predočenih na nedavno održanom drugom okruglom stolu stručne otvorene debate koju je Savet za srpski jezik zapodenuo o ćirilici u medijima, izdavaštvu, obrazovanju i nauci. Kao ohrabrujuća vest naglašeno je da mladi sve više koriste ćirilicu. Na mestu je bila i izrečena opaska da je svejedno da li pišu ćirilicom ili latinicom ako im rečenice obiluju rogobatnim pozajmljenicama iz engleskog jezika zato što lenji umovi ne žele da strane reči prevedu. Srpski jezik i narod manje su ugroženi od široko rasprostranjene latinice nego od gluposti koje napisane ćirilicom ili latinicom jednako ostaju gluposti – mereno aršinima pregalaca izdavaštva kojima je više važno da gluposti ne objavljuju nego kojim će pismom publikovati izdanja na srpskom jeziku. Međutim, još se traga za suvislim objašnjenjima a onda i rešenjima koja bi konačno razrešila nedoumicu zašto se latinica forsira, a ne ćirilica. Istina, nema propisa kojim se precizno definiše šta u izdavaštvu na srpskom jeziku mora biti objavljeno na kom pismu. Isto tako, izbor jezika i pisma u književnoumetničkom stvaralaštvu niti potpada niti može biti uređen nekakvim formalnim propisom, kao što izdavanje udžbenika može i jeste definisano i zakonom i standardima kvaliteta. Ali sve što se nalazi na skali između književnosti i udžbenika je teren koji bi trebalo urediti tako da ćirilica ne bude kao što jeste potisnuta prekomernom upotrebom latinice. Poseban je problem što je najsavršenije naše ćirilično pismo naročito ugroženo anglosrpskim kvazijezikom utemeljenim na stihijskom korišćenju tuđica, kojem su mladi skloni.