Превласт помоћног писма

Колико слова има у штампаном издању „Политике” од прве до последње стране? Само тридесет. Написана је најсавршенијим писмом на свету! Тридесет графема за исто толико гласова, којима се свака мисао може изрећи и записати на једном језику – нашем српском, и то само нашом ћириличном азбуком, коју нам је даривао Вук Стефановић Караџић. И то зна свако дете после првог разреда основне школе. Да ли то и зашто заборављају одрасли? Клинци у другом осмолетке науче и латиницу. Лингвисти увек истичу да је то помоћно од двају писама нашега језика. Помоћно писмо у српском језику одавно је надмоћно. Ваљало би, крајне је време дошло, да се за почетак бар уравнотежи употреба ћирилице и латинице, не да се латиница протерује, то србисти из академског миљеа не траже, већ да се ћирилици врати дигнитет и значајно унапреди статус.

Да је творце законодавства, а нарочито образовне и културне политике, у последњих скоро две деценије (колико је Република Србија самостална држава) ико испитивао – које су шансе да би се испоставило да исто као и школарци бркају латиницу и ћирилицу? Више је стандард него новост да ђаци у трећем разреду осмолетке мешају ова два писма, али да на крају обавезног основног образовања не знају да напишу сва слова азбуке звучи невероватно. Просветна пракса потврђује да је тако. Од 110 недавно тестираних ученика осмог разреда једне београдске основне школе, чак 40 није испунило задатак да напише писана и штампана слова азбуке.

Тај је пример тек један у мору сличних, а обелоданио га је награђивани сатиричар, писац и новинар Бојан Љубеновић. „Некоме је фалило пет слова, некоме мање. Да појасним, нису знали да напишу свих 30 слова азбуке. Осми разред. Честитам свима нама као друштву”, написао је Љубеновић. Готово све његове књиге, а сасвим извесно оне намењене деци, објављене су на ћирилици.

У излогу књижара широм Србије оне су међу малобројним едицијама због којих се не може рећи да су изложена искључиво латинична издања, која очито доминирају. Нема прецизне статистике, процене су да се тек свака 20. књига код нас штампа ћирилицом. Нема концизног одговора издавача који махом објављују издања на „помоћном” од двају писама нашег језика на питање шта их гони ка латиници, зашто им је она блиска док ћирилицу избегавају. Да ли је одлука издавача о томе којим ће писмом штампати књигу условљена жељом писца?

– Пишем ћирилицом. Мени је то природно. Ћирилица ми је и лепша од латинице. Не размишљам о томе да ли је књига коју читам на ћирилици или латиници, оба су наша писма и оба их волим. Ко не зна ћирилицу, његов хендикеп. Када пишем за децу логично ми је да пишем ћирилицом, али када разговарам са ђацима у школама не саветујем их да прате талас новог патриотизма и да избегавају латиницу, јер су у предности ако знају оба наша писма. Жале ми се читаоци из дијаспоре и траже да моје књиге буду на латиници да би деца могла самостално да их читају. Сад је то случај с наставком „Тајни дединог кофера” новим романом „Потрага за златном стрелом”, који је ове недеље објављен на ћирилици. Можемо да се лажемо, али деца српског порекла у дијаспори заиста не знају ћирилицу. Чињеница је да је мој најтиражнији роман „Да је боље не би ваљало” објављен на латиници. Знам да би ми било исплативије да штампам књиге на латиници, да овако губим део тиража и читалаца, али мени је просто природно да пишем ћирилицом. Парадоксално је што су све новине које се бусају у српска прса као највеће патриоте и заштитници српства – на латиници – истиче Љубеновић за „Политику”.

Да је издаваштво на репу, а већа загађеност у медијском простору када је о статусу ћирилице реч, један је од погледа из издавачког угла предочених на недавно одржаном другом округлом столу стручне отворене дебате коју је Савет за српски језик заподенуо о ћирилици у медијима, издаваштву, образовању и науци. Као охрабрујућа вест наглашено је да млади све више користе ћирилицу. На месту је била и изречена опаска да је свеједно да ли пишу ћирилицом или латиницом ако им реченице обилују рогобатним позајмљеницама из енглеског језика зато што лењи умови не желе да стране речи преведу. Српски језик и народ мање су угрожени од широко распрострањене латинице него од глупости које написане ћирилицом или латиницом једнако остају глупости – мерено аршинима прегалаца издаваштва којима је више важно да глупости не објављују него којим ће писмом публиковати издања на српском језику. Међутим, још се трага за сувислим објашњењима а онда и решењима која би коначно разрешила недоумицу зашто се латиница форсира, а не ћирилица. Истина, нема прописа којим се прецизно дефинише шта у издаваштву на српском језику мора бити објављено на ком писму. Исто тако, избор језика и писма у књижевноуметничком стваралаштву нити потпада нити може бити уређен некаквим формалним прописом, као што издавање уџбеника може и јесте дефинисано и законом и стандардима квалитета. Али све што се налази на скали између књижевности и уџбеника је терен који би требало уредити тако да ћирилица не буде као што јесте потиснута прекомерном употребом латинице. Посебан је проблем што је најсавршеније наше ћирилично писмо нарочито угрожено англосрпским квазијезиком утемељеним на стихијском коришћењу туђица, којем су млади склони.