Vasko Popa i Nobelova nagrada

Krajem juna, na rođendan velikog pesnika Vaska Pope, u Vršcu će biti dodeljena nagrada s njegovim imenom, 29. po redu. U punoj pesničkoj zrelosti ovog pesnika bilo je nominacija njegovog rada za Nobelovu nagradu ili se bar očekivalo da je on dobije. Zbog nekog razloga ostao je bez nagrade koja bi Srbiju i Vršac upisala u duhovna središta sveta, što bi drastično promenilo sećanje na njega. U Beogradu nema spomenika, obeležja, a samo upornošću i poštovanjem njegovog dela nagrada s njegovim imenom bar jednom godišnjem vraća ga u fokus stvarnosti kulture.

Njegovi prijatelji pričaju da je posedovao zanimljivu biblioteku, između ostalog, i alhemijsku. Možda se tu krije evolucija njegovih stihova, koji su u suštini retko samopreispitivanje pesnika o pesništvu, daru i smislu poezije. Kada pesnik ovenčan slavom postavi pitanje kako je postao izvor poezije, odakle mu taj dar i šta je on tom daru dao, a šta oduzeo i šta pesnik, kao nejako lomljivo ljudsko biće, može da uradi da poetski dar iskovan u reči pesme postane suštinska etika umetnosti kad darovani oblikuje umetničko delo i u njega utka misteriozni kod i pusti ga u život kao knjigu pesama, koja na poseban način u čitaocu bez poetskog dara rađa iskustvo umetnosti veoma nalik onom čudu koje pesnik sam iskusi kad dar progovori iz njega. Pesnik je znao da je dar ona vrhunska etika koja je uzor stepenice uspona čovečanstva i to danas, kad se etika naziva folklornim mitom, u istom zapećku kao i moral, vera, bratstvo i jednakost.

Poslednje pesme Vaska Pope ličile su na alhemičarske bajalice kojima se pesnik dvosmerno obraća darovitosti, biću poezije u sebi. To je magičan trenutak koda darovitosti. Pesnik može i nekim hirom ostati bez svog dara i modernizam je to preduhitrio gurnuvši poeziju u ralje velikog mešetarskog sveta. Očekivalo se da veliki pesnik posluži u velike svrhe politike. Da je Vasko Popa poput mnogih ovenčanih pesnika prodao svoja uverenja, zaboravio kazamate u Zrenjaninu gde ga je strpao Gestapo, da je zaboravio kako je krio svoju Hašu, da se odrekao funkcije u Centralnom komitetu, odrekao se uverenja kao zablude, to bi bio onaj dodatak vrhunskom pesništvu koji donosi Nobelovu nagradu. Neodoljiva je jasna prilika da se jednim gestom pesnik odluči na to da navuče gnev jednih i aplauze drugih.

Vremenom bi ta trgovina bila zaboravljena, a Nobelova medalja od zlata sijala bi podjednako jako. Srbija bi imala institut Vaska Pope, Univerziteta u Beogradu, veliki bulevar s njegovim imenom i skulpture, koje danas nikom ne nedostaju, odjednom bile bi normalnost. Taj moralni vrhovni sud i etika pesnika, pre svega čoveka, duhovni su domet istog reda kao i njegova poezija. Vaskova poezija ostala je bez naslednika, ono što je on načeo, započeo, naslutio kao trenutak kad poezija od alhemije postaje hemija, kad poezija kao čudesni ali sporadični, nepredvidljivi dar postane artikulisana duhovnost, poetska molitva kojom bi čovek, savremeni konformistički potrošač, dobio treću prostornu dimenziju. Ono uzbuđenje koje bi da iskopamo, video-igrice i sajber-iluzije postale bi smešne, jer poezija je čedo kreativne hemije koja se sama sobom kodira i obraća nam se jezikom neprevodivim ni na jedan od hiljada živih jezika. Ne čitamo mi ničiju poeziju, već dobrom poezijom čitamo sebe, surfujemo po nepoznatim predelima našeg duha tamo gde se rađa prevratničko kreativno mišljenje. A kome to pa treba u doba dobrovoljne poslušnosti.

Tomislav Suhecki