Васко Попа и Нобелова награда

Крајем јуна, на рођендан великог песника Васка Попе, у Вршцу ће бити додељена награда с његовим именом, 29. по реду. У пуној песничкој зрелости овог песника било је номинација његовог рада за Нобелову награду или се бар очекивало да је он добије. Због неког разлога остао је без награде која би Србију и Вршац уписала у духовна средишта света, што би драстично променило сећање на њега. У Београду нема споменика, обележја, а само упорношћу и поштовањем његовог дела награда с његовим именом бар једном годишњем враћа га у фокус стварности културе.

Његови пријатељи причају да је поседовао занимљиву библиотеку, између осталог, и алхемијску. Можда се ту крије еволуција његових стихова, који су у суштини ретко самопреиспитивање песника о песништву, дару и смислу поезије. Када песник овенчан славом постави питање како је постао извор поезије, одакле му тај дар и шта је он том дару дао, а шта одузео и шта песник, као нејако ломљиво људско биће, може да уради да поетски дар искован у речи песме постане суштинска етика уметности кад даровани обликује уметничко дело и у њега утка мистериозни код и пусти га у живот као књигу песама, која на посебан начин у читаоцу без поетског дара рађа искуство уметности веома налик оном чуду које песник сам искуси кад дар проговори из њега. Песник је знао да је дар она врхунска етика која је узор степенице успона човечанства и то данас, кад се етика назива фолклорним митом, у истом запећку као и морал, вера, братство и једнакост.

Последње песме Васка Попе личиле су на алхемичарске бајалице којима се песник двосмерно обраћа даровитости, бићу поезије у себи. То је магичан тренутак кода даровитости. Песник може и неким хиром остати без свог дара и модернизам је то предухитрио гурнувши поезију у раље великог мешетарског света. Очекивало се да велики песник послужи у велике сврхе политике. Да је Васко Попа попут многих овенчаних песника продао своја уверења, заборавио казамате у Зрењанину где га је стрпао Гестапо, да је заборавио како је крио своју Хашу, да се одрекао функције у Централном комитету, одрекао се уверења као заблуде, то би био онај додатак врхунском песништву који доноси Нобелову награду. Неодољива је јасна прилика да се једним гестом песник одлучи на то да навуче гнев једних и аплаузе других.

Временом би та трговина била заборављена, а Нобелова медаља од злата сијала би подједнако јако. Србија би имала институт Васка Попе, Универзитета у Београду, велики булевар с његовим именом и скулптуре, које данас ником не недостају, одједном биле би нормалност. Тај морални врховни суд и етика песника, пре свега човека, духовни су домет истог реда као и његова поезија. Васкова поезија остала је без наследника, оно што је он начео, започео, наслутио као тренутак кад поезија од алхемије постаје хемија, кад поезија као чудесни али спорадични, непредвидљиви дар постане артикулисана духовност, поетска молитва којом би човек, савремени конформистички потрошач, добио трећу просторну димензију. Оно узбуђење које би да ископамо, видео-игрице и сајбер-илузије постале би смешне, јер поезија је чедо креативне хемије која се сама собом кодира и обраћа нам се језиком непреводивим ни на један од хиљада живих језика. Не читамо ми ничију поезију, већ добром поезијом читамо себе, сурфујемо по непознатим пределима нашег духа тамо где се рађа превратничко креативно мишљење. А коме то па треба у доба добровољне послушности.

Томислав Сухецки