Treći svetski rat izbegnut kod Prištine

Treći svetski rat je mogao da počne pre četvrt veka, kad je komandant NATO-a u Evropi, američki general Vesli Klark, naredio britanskom generalu Majku Džeksonu da zauzme aerodrom Slatina pored glavnog grada Kosova Prištine. Aerodrom je bio pod kontrolom dvesta naših desantnika (padobranaca – prim. prev.), koji su 12. juna 1999. bukvalno za nekoliko sata pretekli natovce.

Odluka da se zauzme aerodrom doneta je u Moskvi pošto su Amerikanci odustali od obećanja da uključe Rusiju u mirovnu misiju na Kosovu.

Britanski vojnici pokušali su da uđu na teritoriju aerodroma s dve strane, naši su postavili kontrolne punktove i jasno im stavili na znanje da su spremni da prihvate borbu. Na kraju je Džekson, kome je Amerikanac naredio da, ako bude neophodno, „uništi protivnika”, odbio da izvrši naređenje rečima: „Neću da dozvolim mojim vojnicima da započnu treći svetski rat”.

Može da se raspravlja do čega bi doveo otvoreni konflikt natovskih i ruskih vojnika u Slatini, ali na kraju su se strane dogovorile. Mesec dana posle tih događaja „gazda” prištinskog aerodroma general-major Anatolij Volčkov ovako mi je objasnio „podelu rada” s Englezima: oni odgovaraju za vazdušne pokrete, mi za kopnenu bezbednost letova. „Veći deo svoje službe spremali ste se da ratujete protiv natovaca, a sada radite s njima zajedno upregnuti?”, pitao sam tada generala.

„Da, u vreme Varšavskog ugovora odnosili smo se prema njima kao prema neprijateljima. Oni prema nama takođe. Bio je na početku oprez. Ali, čim smo počeli da rešavamo zajedničke zadatke nije bilo problema. Naravno, bile su nijanse, ali smo ih brzo rešavali.”

Danas, kada smo s natovcima ponovo neprijatelji, priča o tome da su nekada oficiri umeli da se dogovaraju jedni s drugima zvuči neobično. Ali, čak i u doba „savezništva” odnosi su bili veoma specifični. O jednoj nijansi, koju je spomenuo general Volčkov, ispričali su mi njegovi potčinjeni.

Nekoliko puta engleski helikopter je kružio nad ruskim garnizonom. Lebdeo je ujutru pravo iznad štaba, pa je još i kamerom snimao naš svakodnevni vojnički život. Dva naša helikoptera odletela su preko planine da uzvrate posetu. Podigli su Britancima iznad glave vetar s prašinom. Sledećeg dana iza planine – dva njihova helikoptera. Lebdeli su tri-četiri minuta i – nazad. Navodno, aluziju su shvatili. Posle toga je nadletanje prekinuto.

Poučan primer za shvatanje mentaliteta Anglosaksonaca: granice mogućeg za sebe povlače tamo gde su spremni da im vrate milo za drago...

Legendarni marš-skok naših pripadnika desantnih jedinica iz Bosne u Slatinu, kad su za sedam i po sati prešli 600 kilometara, malo je omeo planove NATO-a za početak kopnene operacije u Jugoslaviji. Ali, posle su natovske snage ipak zauzele Kosovo. Moskvu su, očito pod utiskom marš-skoka, „ispoštovali” tako što je ruski kontingent mirotvoraca uključen u sastav Kfora – međunarodnih snaga za održavanje mira na Kosovu. Istina, samostalnu zonu odgovornosti mu nisu dali, nego su ga uključili u američku i britansku. Ali, posle nekoliko godina, ruski mirotvorci su opozvani – Moskva je zaključila da njihov boravak na Kosovu nikako neće promeniti čvrstu odluku alijanse da otme tu pokrajinu od Srbije. Šta ćeš, još jedna lekcija: s natovcima zajedničku kašu ne možeš da skuvaš – oni priznaju samo svoj recept.

Sećajući se onoga čemu sam bio očevidac tada na Kosovu, vidim odjeke tog vremena u sadašnjem. Prilikom ulaska u Prištinu primetio sam da je tabla s imenom grada na ćirilici brižljivo premazana. Kad su mi prijatelji Srbi pomagali da dospem do Kosova Polja, gde je bila ruska vojna bolnica, koja je pomagala svima, mirotvorcima, Albancima, Srbima, stalno su me upozoravali: samo nemoj na ulici da govoriš ruski...

Jedan od mojih saradnika tada je bio kapetan Aleksandar Košeljnik, komandir bataljona ruskih mirotvoraca u Kosovskoj Kamenici, gde je Srba i Albanaca bilo gotovo podjednako, što je mnogo usložnjavalo situaciju. Uzajamna mržnja sejala je smrt svakodnevno: od jednog do tri ubijena žitelja. Kapetan je pričao: potčinjenima na sve načine utuvljujem u glavu da moramo da budemo neutralni, da nikako ne pokazujemo simpatije za Srbe... Ali, mi smo otišli, a natovci su ostali. Kako sada žive Srbi na Kosovu – dobro je poznato.

Jevgenij Umerenkov

(preveo Ivan Cvetković)