Raspada li se srpska nacija?

Nemam nameru da se osvrćem na sva Milovančeva i Orlovićeva sporenja nebitnih problema, jer oni nisu ništa opovrgli od iznetih stavova u mom tekstu.

Obaveza mi je da naglasim da, i pored pet istorijskih instituta, Odeljenja istorijskih nauka SANU i četiri odeljenja za istoriju Filozofskih fakulteta u Srbiji, još nije napisana sveobuhvatna istorija o srpskoj naciji, njenoj izgradnji, nedovršenosti i raspadu. To je slabost srpske istoriografije i srodnih naučnih disciplina. Otuda mnoge nejasnoće i zablude pa i u ovoj polemici, od kojih ću da se osvrnem samo na neke.

Nazivi za pripadnika srpskog naroda su: Srbin, Srbijanac, Crnogorac, Bosanac, Hercegovac, Vojvođanin, Metohijac itd. Pridev srbijanski izveden je od reči Srbija (država), a srpski od reči Srbi (narod); bosanski od reči Bosna (država, ne narod), crnogorski od reči Crna Gora (država, ne narod)... I svi su legitimni, s regionalnim značenjem, ne nacionalnim, osim Srbi. Srpska nacija nikada nije do kraja konstituisana, iskovana, kako bi rekli Englezi, i nikada Srbi nisu živeli svi u srpskoj državi, čak ni u vreme cara Dušana. Jugoslavija je nešto drugo. Gospodine Milovančev setite se Branka Radičevića i njegovog „Đačkog rastanka”, od koga možete nešto i da naučite, kad ste već to propustili u školi. Dakle, u Crnoj Gori žive Srbi, Crnogorci i Montenegrini, a u BiH Srbi, Hrvati i Bošnjaci, s čestim menjanjem naziva, pokušavajući da prikriju svoje etničko poreklo. Ničeg u ovome nema ponižavajućeg ni za jedan naziv, ali ima poražavajućeg za Srpstvo. Profesore Orloviću ne postoje „crnogorsko-srpski odnosi”, već crnogorsko-srbijanski, ili odnosi dveju država Srbije i Crne Gore, jednog te istog naroda. „Crnogorsko-srpski odnosi” je pleonazam. U prošlosti, vama nepoznatoj, to bi značilo srpsko-srpski odnosi, s toga i ne začuđuje, ali vas i vašu sintagmu ne opravdava, iako ste, po vašem priznanju, „amaterski poznavalac nacionalne istorije”. Da ispravim vaše neznanje – Obrenovići nisu crnogorskog porekla, dok se o Karađorđevićima još uvek vodi polemika i ne postoje pouzdani podaci o njihovoj postojbini.

Neistina je gospodine Milovančev da je moje najnovije čedo „srbijanski narod”. Ovu sintagmu, i ovaj pojam, nisam nikad upotrebio, pa ni u ovom tekstu. U nedostatku argumenata, koristite prozirnu podmetačinu.

Paralela Azerbejdžana i Crne Gore savršeno je dobra, a upoređenje sa BiH je nemoguće, jer se Srebrenica desila u njoj. Zašto ste vi, kao Vojvođanin, preskočili paralelu s Mađarskom, vekovnim neprijateljem Srbije i Srba, danas našeg najboljeg suseda, ako se iza te dobrote nešto ne skriva.

Nisam sve žitelje Crne Gore nazvao Montenegrini, niti je taj naziv pogrdan, budući da ga oni sami koriste. Srbe i Crnogorce u Crnoj Gori nisam ni pominjao, pošto sadašnju antisrpsku i antisrbijansku politiku vode upravo Montenegrini, dok su im Crnogorci i Srbi potčinjeni i, svi skupa su pod budnim nadzorom Severnoameričke alijanse.

Njegoševo kandilo zaista je ugašeno, njegovi potomci pokazali su se „neodlučnim u kritičkim trenucima” za Srpstvo, što sam i naveo, i što gospodin Milovančev nije ni pokušao da ospori. U tome je problem, bežite, obojica, od suočavanja sa istinskim i bolnim nacionalnim problemom – udaljavanja Crne Gore od Srpstva. Pišete, gospodine Milovančev, o SPC u Crnoj Gori, a ne pominjete Crnogorsku pravoslavnu crkvu, a mene optužujete za „tobožnje srpstvo kojem nedostaje podloga pravoslavne trezvenosti”. U vreme bolesti Njegove svetosti patrijarha Pavla, meni je mitropolit Amfilohije uručio Orden Svetoga Save, siguran sam zbog moje odanosti pravoslavlju i Srpstvu. Verujem da SPC više i pouzdanije zna o meni od mojih kritičara.

Srpstvo je ugašeno, pre svega u Crnoj Gori, a gasi se svuda i na sigurnom je putu da nestane. To još ne vide Srbi kao što su Milovančev i Orlović, pa me Milovančev još i optužuje da ga sužavam na Beogradski pašaluk. Za ovakvu tvrdnju on ne iznosi nijednu činjenicu, već baca samo praznjikavu etiketu. Nas svode na Beogradski pašaluk države NATO-a koje su nas pobedile u ratu 1999. godine. Pre toga, u vreme Deposa, ministar inostranih poslova Velike Britanije, predočavao nam je da će Srbiju vratiti, u državotvornom pogledu, na Beogradski pašaluk, ako se s njima ne usaglasimo. Ne izjednačavajte moju moć s najjačom vojnom organizacijom na svetu. Sav moj život i rad išao je, i ide, drugim pravcem, od onog koji ste mi vi pripisali, očigledno po nalogu vaših akademijinih i, možda, drugih  nalogodavaca.

Milovančev se slaže da je crnogorski predstavnik u UN trebalo da ne glasa za rezoluciju napuštanjem sale. Bar to! Tada ne bih napisao to što sam napisao, a ni Milovančev ne bi morao da potrže iskrivljeno pero. Dakle, nisam demonizovao narod Crne Gore, već Montenegrine i njihovo vođenje antisrpske i antisrbijanske politike. Nisam mrzitelj Crne Gore i njenih žitelja, budući da mi je majka (devojačko Bojić) poreklom iz tih krajeva (Kolašin, Donja Morača, Metohija). Ko još mrzi svoju majku i njeno poreklo, profesore Orloviću?

Za žaljenje je što jedna ovakva bolna, gorka i razarajuća tema o srpskoj naciji nije naišla na dostojne sagovornike, već na dvojicu klevetnika. Potrebni su jači, smeliji i umniji igrači za raspravu o ovoj temi. Moji kritičari se ponašaju kao da se sudilo, zbog Srebrenice, u UN Crnoj Gori a ne Srbiji, i umesto da zastupaju interese svoje države, oni se zalažu za interese susedne države.

Istoričar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista