Kum nije dugme

Početkom ovog stoleća pokojni Vuk Bojović, legendarni direktor beogradskog „Vrta dobre nade”, sazvao je prijatelje na izlet u Košutnjak, a poziv prekrio velom misterije. I „adresa” je bila čudna, a glasila je – na pola puta od kafane „Košuta” prema Hajdučkoj česmi, onda levo, pa šumom uzbrdo tristotinak koraka do prve zaravni i skrivenog proplanka. Tamo će biti od rane zore, svejedno je kad ko dođe.

Beše radni dan pa se nagrnulo masovno, mahom od kuće, naspavano i orno, a tek poneko lelujav iz svog noćnog utočišta. Vukosav je priređivao tajnovite skupove i ranije, svaki je upamćen po dobrom provodu, zato je i odziv bio na zavidnom nivou.

Prvo što su gosti opazili bilo je njegovo nasmejano lice, zatim dva spojena stola na rasklapanje zastrta belim čaršavima pa ukrašena raznim đakonijama i bocama koje su sjaktale duginim bojama kao dragulji na ranom jutarnjem suncu. Ali pravo iznenađenje bilo je u „drugom planu” te uređene scenografije! Jer iza stolova bio je sklepan ograđeni tor, a po njemu su se lenjo vrzmale dve odrasle košute i njihova četiri vesela telenceta?!

Novi snovi o staroj slavi

– Odlučio sam da u Košutnjaku ponovo zapatim košute – objasnio je zbunjenim uzvanicama. – Po imenu mu i pripadaju.

Kada je neko naglas primetio da se po toj stoletnoj šumi vrzmaju samo zabludeli fazani i poneka kuca beskućnica, teatralno je odbrusio: – Tačno. Ali je li oduvek tako? Da jeste, nazvali bi šumu fazanerija ili kafilerija, a ne Košutnjak!

A kad se pomislilo da je to još jedna njegova urnebesna šala, odnekud je isukao razglednicu presvučenu patinom starine, snimljenu i izdatu 1908. godine, s poštanskom markom s likom kralja Petra Prvog na prednjoj strani: na njoj, usred rajskog spokoja Košutnjaka, bila je uslikana – košuta.

Tako se doznalo da je tu bilo dvorsko lovište dinastije Obrenović i da je sve do Majskog prevrata 1903. bilo zatvoreno za gradski bašibozuk, o čemu se starala gardijska jedinica čije kasarne i danas krase padine Velike Dedije. Uostalom, prosvećeni knez Mihailo se onog juna 1868. nije zaputio u avanturu istraživanja divljine, već u dopola uređeno izletište. Tu su ga zaskočili zaverenici, a izdahnuo je, nevoljnik, u fijakeru nadomak kafane „London” čekajući lekarsku pomoć.

Krivolovci

Zbog izgradnje Kovnice novca i useljenja Doma Garde, a zatim i zbog hangara „Plavog voza”, Košutnjak je za običan svet dugo bio „crvena zona”... ne računajući tu nekoliko kafana i tramvaje koji i danas kloparaju istom prugom prema Rakovici. Od grada „Topčiderska noć” i „Milošev konak”, a iz pravca Rakovice „Košuta”, dok se u Hram Svetih apostola, zadužbinu knjaza Miloša iz 1834, moglo i bez specijalne propusnice.

Iznad crkve niklo je nekoliko udžerica koje su vremenom ozidane i upriličene, a uz Temišvarsku (danas Ulicu Teodora Drajzera) i nekoliko pristojnih vila imućnijih Beograđana.

Zbog vela tajnovitosti, zlobnici su smislili priču da je košute iz Košutnjaka istrebio „najveći lovac svih naših naroda i narodnosti”, što i ne mora da bude plod ljudske pakosti jer je to bio jedini beogradski park po kojem su špartali „lovočuvari” prerušeni u šumare. A da je i poslednja košuta odstreljena naslutilo se sa izgradnjom „Pionirske železnice” koja je promicala negdašnjim lovištem.

Onda je Tobdžijska jaruga oživela: sirotinja je sačuvala svoje, a vile su na kraju rata oslobodili „oslobodioci” pa je ponovo uvedena „crvena zona”. A kada će se novi oslobodioci obrušiti i na Košutnjak, ne zna se, mada ga raznorazni investitori uveliko merače (pa stoletnu šumu i u snovima i na javi već uveliko parcelišu kao – „gradsko građevinsko zemljište”).