Leva i desna skretanja

Komunisti su koristili reči kao što su leva i desna skretanja za napad na druge komuniste s kojima bi došli u sukob što je neretko bio uvod u takozvane čistke. Mada se čistke, zbog brutalnosti s kojom su vršene u jednom periodu Staljinove vlasti, povezuju isključivo s fizičkom eliminacijom onih koji drugačije misle, one su tokom komunističke vladavine češće bile manje brutalne i jednostavno su podrazumevale uklanjanje sa funkcija i iz javnog života nosioce raznih „idejnih skretanja”. Za mnoge je ovo socijalno ubistvo bilo teža kazna od fizičke eliminacije, a duševna bol koja je time bila izazvana izjedala ih je tokom čitavog života. Potreba da se bol ublaži stvarala je od njih bilo pokajnike, bilo disidente.

Ipak, ne budimo nepravedni prema komunistima. Nisu oni izmislili čistke. Još od antičkog doba poznata je institucija ostrakizma koja se u praksi pretvorila u instrument političkih obračuna. Ukoliko su bili dovoljno vešti političari bi uspevali da ubede atinske građane da njihovi konkurenti podržavaju tiraniju, a onda bi ovi bili proterivani iz grada na deset godina.

Anatema ili ekskomunikacija imala je u hrišćanstvu sličnu funkciju da očuva monolit crkve time što je isključivala iz crkvene zajednice one koji imaju drugačije poglede na neka važna pitanja.

U liberalno-demokratskim društvima naum da se ljudi drugačijih pogleda odstrane iz javnog života naziva se lustracija. Izvorna je zamisao da se iz javnosti isključe oni koji su se ogrešili o zakone ili su, dok su bili moćni, činili zločine protiv čovečnosti kako bi se onemogućili da isto čine i ubuduće. Međutim, kao i u prethodnim slučajevima, plemenitu zamisao bi brzo počeli da zloupotrebljavaju novi moćnici kojima je ta institucija služila za uspostavljanje novog jednoumlja.

U postpolitičkoj eri način za disciplinovanje onih koji drugačije misle je takozvano otkazivanje, odnosno brisanje iz kolektivne memorije i otkazivanje javnih nastupa ličnosti za koje se proceni da odstupaju od normi prihvatljivog ponašanja ili da svojim delovanjem dovode u pitanje službeno propagirane vrednosti.

Činjenica da od drevnih vremena postoji težnja za uklanjanjem drugačijeg mišljenja svedoči o značaju ideja za delovanje ljudi pa time i za istorijski tok. Međutim, često se zaboravlja da se ideje ne mogu ugušiti. Jedna lepa izreka kaže da se može ubiti ptica, ali ne i njen let. Ideje, dakle, mogu da budu marginalizovane, da tavore, ali se, u osnovnom ili modifikovanom obliku, javljaju kada se stvore okolnosti koje pogoduju da budu prihvaćene.

Politički režimi u svojoj terminalnoj fazi nemaju ni interesa, ni snage da menjaju okolnosti koje pogoduju jačanju alternativnih ideja pa svoj opstanak pokušavaju da obezbede ili bar produže eliminacijom drugačijih i protežiranjem sopstvene ideologije. Rat je skup i predstavlja krajnje sredstvo, pa se kao prethodnica javljaju razni ideolozi-politikolozi koji „vjeruju” neke socijalne i političke grupe predstavljaju kao univerzalnu istinu i neupitnu činjenicu, odnosno kako je to svojevremeno lepo uobličio jedan od njih – kraj istorije.

Ono što se danas dešava neki od tih politikologa predstavljaju kao „kraj kraja” istorije pokušavajući da ukažu na navalentnost onih koji ugrožavaju taj naučno dokazan idealni poredak. Izmišljeni su razni pomoćni termini, a zapravo etikete, kojima se diskredituju oni koji se iz različitih razloga suprotstavljaju postojećem poretku. Jedna od benignijih etiketa je populizam koja u svom medijskom značenju ima izrazito negativnu konotaciju. Populista je, ukratko, demagog koji strahove stanovništva koristi da se nametne kao autokrata koji nema druge želje ni ambicije osim da jača svoju moć i ličnu vlast.

U izvesnom smislu to nije netačno. Zaista, strahovi ljude čine pokornim i apatičnim, ali u nekom trenutku mogu da izazovu bes masa. Oni koji uspeju da u određenoj meri artikulišu taj bes i usmere ga u neku stranu bivaju od starih elita označeni kao populisti. U zavisnosti od pravca u kom ga usmeravaju nazivaju ih levi ili desni populisti.

Ono na šta uglavnom ideolozi-politikolozi ne daju odgovor, niti postavljaju to pitanje, jeste otkuda inicijalna apatija i strah. Šta je to što ljude čini nezadovoljnim i besnim i što u njima budi revolt. Postavljanje tog pitanja bi, naravno, otkrilo protivrečnosti poretka, a cilj je da se one gurnu pod tepih.

Ključna protivrečnost liberalno-demokratskog poretka koja štrči pod tepihom sastoji se u tome što legitimiše kao demokratski a zapravo onemogućava bilo kakvu debatu i razliku u mišljenju. Izbor između, naizgled, suprotstavljenih stranaka je već više od trideset godina samo izbor između istih paketa ofarbanih u različite boje. Nekadašnja levica se transformisala u takozvani Treći put, a desnica u neokonzervativizam. Zajedničko im je to što i jedni i drugi snažno podržavaju liberalne principe koji se svode na floskule o tržišnoj ekonomiji i višestrukoj predstavničkoj demokratiji (poliarhiji) na kojima parazitira transnacionalna kapitalistička klasa.

Tako je nestao stvarni politički izbor, a politiku su počeli da vode takozvani „eksperti”. Problem je nastao onoga trenutka kada je ekonomska kriza iz 2008. ogolila logiku sistema koji je favorizovao njegove arhitekte, a trošak krize, politikom štednje, globalnom inflacijom i izmišljanjem raznih novih ekoloških i sličnih standarda prebacio na leđa masa.

Kao odgovor na tu krizu najpre se javio – kako ga je označio liberalni establišment – levi populizam oličen u, na primer, Sirizi i Podemosu, a kasnije i desni za koji su optužene političke stranke poput Alternative za Nemačku, Nacionalni front ili ličnosti poput Trampa i Orbana.

Snažna podrška koju transnacionalna elita daje raznim inicijativama i strankama takozvanog levog centra i zelenih svedoči o tome da su oni prepoznati kao poslednji ešalon koji treba da odbrani postojeći globalni poredak. Otuda ne treba da čudi da su, svesno ili ne, Zeleni postali najradikalniji proratni jastrebovi, a levi liberali krstaši protiv desnog populizma, kako na unutrašnjem, tako i međunarodnom planu.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista