Лева и десна скретања

Комунисти су користили речи као што су лева и десна скретања за напад на друге комунисте с којима би дошли у сукоб што је неретко био увод у такозване чистке. Мада се чистке, због бруталности с којом су вршене у једном периоду Стаљинове власти, повезују искључиво с физичком елиминацијом оних који другачије мисле, оне су током комунистичке владавине чешће биле мање бруталне и једноставно су подразумевале уклањање са функција и из јавног живота носиоце разних „идејних скретања”. За многе је ово социјално убиство било тежа казна од физичке елиминације, а душевна бол која је тиме била изазвана изједала их је током читавог живота. Потреба да се бол ублажи стварала је од њих било покајнике, било дисиденте.

Ипак, не будимо неправедни према комунистима. Нису они измислили чистке. Још од античког доба позната је институција остракизма која се у пракси претворила у инструмент политичких обрачуна. Уколико су били довољно вешти политичари би успевали да убеде атинске грађане да њихови конкуренти подржавају тиранију, а онда би ови били протеривани из града на десет година.

Анатема или екскомуникација имала је у хришћанству сличну функцију да очува монолит цркве тиме што је искључивала из црквене заједнице оне који имају другачије погледе на нека важна питања.

У либерално-демократским друштвима наум да се људи другачијих погледа одстране из јавног живота назива се лустрација. Изворна је замисао да се из јавности искључе они који су се огрешили о законе или су, док су били моћни, чинили злочине против човечности како би се онемогућили да исто чине и убудуће. Међутим, као и у претходним случајевима, племениту замисао би брзо почели да злоупотребљавају нови моћници којима је та институција служила за успостављање новог једноумља.

У постполитичкој ери начин за дисциплиновање оних који другачије мисле је такозвано отказивање, односно брисање из колективне меморије и отказивање јавних наступа личности за које се процени да одступају од норми прихватљивог понашања или да својим деловањем доводе у питање службено пропагиране вредности.

Чињеница да од древних времена постоји тежња за уклањањем другачијег мишљења сведочи о значају идеја за деловање људи па тиме и за историјски ток. Међутим, често се заборавља да се идеје не могу угушити. Једна лепа изрека каже да се може убити птица, али не и њен лет. Идеје, дакле, могу да буду маргинализоване, да таворе, али се, у основном или модификованом облику, јављају када се створе околности које погодују да буду прихваћене.

Политички режими у својој терминалној фази немају ни интереса, ни снаге да мењају околности које погодују јачању алтернативних идеја па свој опстанак покушавају да обезбеде или бар продуже елиминацијом другачијих и протежирањем сопствене идеологије. Рат је скуп и представља крајње средство, па се као претходница јављају разни идеолози-политиколози који „вјерују” неке социјалне и политичке групе представљају као универзалну истину и неупитну чињеницу, односно како је то својевремено лепо уобличио један од њих – крај историје.

Оно што се данас дешава неки од тих политиколога представљају као „крај краја” историје покушавајући да укажу на навалентност оних који угрожавају тај научно доказан идеални поредак. Измишљени су разни помоћни термини, а заправо етикете, којима се дискредитују они који се из различитих разлога супротстављају постојећем поретку. Једна од бенигнијих етикета је популизам која у свом медијском значењу има изразито негативну конотацију. Популиста је, укратко, демагог који страхове становништва користи да се наметне као аутократа који нема друге жеље ни амбиције осим да јача своју моћ и личну власт.

У извесном смислу то није нетачно. Заиста, страхови људе чине покорним и апатичним, али у неком тренутку могу да изазову бес маса. Они који успеју да у одређеној мери артикулишу тај бес и усмере га у неку страну бивају од старих елита означени као популисти. У зависности од правца у ком га усмеравају називају их леви или десни популисти.

Оно на шта углавном идеолози-политиколози не дају одговор, нити постављају то питање, јесте откуда иницијална апатија и страх. Шта је то што људе чини незадовољним и бесним и што у њима буди револт. Постављање тог питања би, наравно, открило противречности поретка, а циљ је да се оне гурну под тепих.

Кључна противречност либерално-демократског поретка која штрчи под тепихом састоји се у томе што легитимише као демократски а заправо онемогућава било какву дебату и разлику у мишљењу. Избор између, наизглед, супротстављених странака је већ више од тридесет година само избор између истих пакета офарбаних у различите боје. Некадашња левица се трансформисала у такозвани Трећи пут, а десница у неоконзервативизам. Заједничко им је то што и једни и други снажно подржавају либералне принципе који се своде на флоскуле о тржишној економији и вишеструкој представничкој демократији (полиархији) на којима паразитира транснационална капиталистичка класа.

Тако је нестао стварни политички избор, а политику су почели да воде такозвани „експерти”. Проблем је настао онога тренутка када је економска криза из 2008. оголила логику система који је фаворизовао његове архитекте, а трошак кризе, политиком штедње, глобалном инфлацијом и измишљањем разних нових еколошких и сличних стандарда пребацио на леђа маса.

Као одговор на ту кризу најпре се јавио – како га је означио либерални естаблишмент – леви популизам оличен у, на пример, Сиризи и Подемосу, а касније и десни за који су оптужене политичке странке попут Алтернативе за Немачку, Национални фронт или личности попут Трампа и Орбана.

Снажна подршка коју транснационална елита даје разним иницијативама и странкама такозваног левог центра и зелених сведочи о томе да су они препознати као последњи ешалон који треба да одбрани постојећи глобални поредак. Отуда не треба да чуди да су, свесно или не, Зелени постали најрадикалнији проратни јастребови, а леви либерали крсташи против десног популизма, како на унутрашњем, тако и међународном плану.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa