Krik uplašene antilope

Na jugoistoku Somalije, u centralnim i južnim delovima Kenije, na severu Tanzanije, u Angoli i Namibiji živi dikdik. Neobično ime ove afričke životinje iz roda antilopa u stvari je onomatopeja krika koji ispušta kada je uznemirena ili uplašena. Odrasle životinje teške su oko četiri i po kilograma, visoke svega četrdesetak i dugačke oko sedamdeset santimetara. Za svoja staništa biraju predele obrasle niskim žbunjem u kojem se kriju od opasnosti. Ove antilope uspešno se rashlađuju na afričkoj vrućini zahvaljujući izduženom vrhu njuške, nalik na malu surlu kroz koju prolaze brojni krvni sudovi u kojima se krv hladi pre nego što se ponovo vrati u organizam. Mužjaci se razlikuju od ženki po tome što imaju kratke rogove, često sakrivene među čupercima dlake na čelu.

Krijući se od žege i grabljivaca, dikdik izbegava da izlazi na svetlost dana. Najaktivniji je u rano jutro i u sumrak, a u potragu za hranom ponekad ide i noću. Hrani se travom, lišćem i biljnim mladicama, dok vodu uopšte ne pije. Svu potrebnu tečnost dobija iz biljaka ili ližući jutarnju rosu sa listova i travki.

Ove antilope žive u parovima koji ostaju zajedno do kraja života. Mužjak i ženka izmetom i lepljivom tečnošću iz mirisnih žlezda, smeštenih ispod njihovih krupnih očiju, obeležavaju teritoriju površine i do tridesetak hektara, koju mužjak uporno brani od uljeza. Do sukoba oko teritorije dolazi retko. Kada se mužjaci ipak sukobe, oni jurcaju jedan na drugoga, vrte glavama i ponovo se zaleću na protivnika ne bi li ga uplašili. Pobeđeni mužjak napušta bojište a pobednik ponosno obeležava svoju teritoriju.

Dikdik se pari dva puta godišnje: na početku i na kraju kišne sezone. Pola godine kasnije ženka na svet donosi jedno mladunče. Prvih dvadesetak dana života mlada antilopa provodi sakrivena u žbunju. Majka dolazi da podoji mladunče, njuška ga, liže, a zatim najčešće odnosi u drugo skrovište. Iako je brižna majka, ženka će mladog dikdika oterati sa porodične teritorije već šest meseci po rođenju, kada dođe vreme da na svet donese novog potomka.

Ove graciozne životinje imaju mnogo prirodnih neprijatelja, među kojima su i leopard, lav, gepard, šakal, hijena, babun, orao, piton i krokodil. Zahvaljujući oštrom vidu, sluhu i čulu mirisa, neprijatelja uvek opaze na vreme. Međutim, iako mogu da trče brzinom većom od 40 kilometara na sat, pred opasnošću najčešće ne beže, već se šćućure među travu i žbunje čekajući da opasnost prođe. Često stradaju i kao žrtve lovaca, koji tanke kosti iz njihovih nogu koriste za izradu tradicionalnog nakita, a njihovu kožu za pravljenje rukavica: zbog jednog para rukavica sa afričkog tla nestanu čak dva dikdika – za svaku po jedan.