Крик уплашене антилопе

На југоистоку Сомалије, у централним и јужним деловима Кеније, на северу Танзаније, у Анголи и Намибији живи дикдик. Необично име ове афричке животиње из рода антилопа у ствари је ономатопеја крика који испушта када је узнемирена или уплашена. Одрасле животиње тешке су око четири и по килограма, високе свега четрдесетак и дугачке око седамдесет сантиметара. За своја станишта бирају пределе обрасле ниским жбуњем у којем се крију од опасности. Ове антилопе успешно се расхлађују на афричкој врућини захваљујући издуженом врху њушке, налик на малу сурлу кроз коју пролазе бројни крвни судови у којима се крв хлади пре него што се поново врати у организам. Мужјаци се разликују од женки по томе што имају кратке рогове, често сакривене међу чуперцима длаке на челу.

Кријући се од жеге и грабљиваца, дикдик избегава да излази на светлост дана. Најактивнији је у рано јутро и у сумрак, а у потрагу за храном понекад иде и ноћу. Храни се травом, лишћем и биљним младицама, док воду уопште не пије. Сву потребну течност добија из биљака или лижући јутарњу росу са листова и травки.

Ове антилопе живе у паровима који остају заједно до краја живота. Мужјак и женка изметом и лепљивом течношћу из мирисних жлезда, смештених испод њихових крупних очију, обележавају територију површине и до тридесетак хектара, коју мужјак упорно брани од уљеза. До сукоба око територије долази ретко. Када се мужјаци ипак сукобе, они јурцају један на другога, врте главама и поново се залећу на противника не би ли га уплашили. Побеђени мужјак напушта бојиште а победник поносно обележава своју територију.

Дикдик се пари два пута годишње: на почетку и на крају кишне сезоне. Пола године касније женка на свет доноси једно младунче. Првих двадесетак дана живота млада антилопа проводи сакривена у жбуњу. Мајка долази да подоји младунче, њушка га, лиже, а затим најчешће односи у друго скровиште. Иако је брижна мајка, женка ће младог дикдика отерати са породичне територије већ шест месеци по рођењу, када дође време да на свет донесе новог потомка.

Ове грациозне животиње имају много природних непријатеља, међу којима су и леопард, лав, гепард, шакал, хијена, бабун, орао, питон и крокодил. Захваљујући оштром виду, слуху и чулу мириса, непријатеља увек опазе на време. Међутим, иако могу да трче брзином већом од 40 километара на сат, пред опасношћу најчешће не беже, већ се шћућуре међу траву и жбуње чекајући да опасност прође. Често страдају и као жртве ловаца, који танке кости из њихових ногу користе за израду традиционалног накита, а њихову кожу за прављење рукавица: због једног пара рукавица са афричког тла нестану чак два дикдика – за сваку по један.