Mnogo se raspravlja, a malo igra

Naš fudbal „prolazi kroz jednu od svojih najdubljih kriza u moralnom, igračkom, rezultatskom i u mnogim drugim pogledima. Na domaćoj sceni klanjanje ’gospodu bodu’, na međunarodnoj – šamar do šamara. Samo puca! Prekjuče, juče i danas. Šta je to što nas čini nemoćnim da se ubedljivije nametnemo sebi i šire i postanemo stameniji, uspešniji i bliži onima koji su nam odmakli do tačke koju sve teže uočavamo?”

Ovaj citat odiše aktuelnošću iako je od 8. januara 1984. iz lista „Sport”, na početku godine u kojoj je bilo Evropsko prvenstvo na kome je reprezentacija Jugoslavije prošla kao bosa po trnju. Odgovori su potraženi od Dragana Džajića, sadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije. I pitanja i odgovori su na dnevnom redu iako je prošlo 40 godina.

Prvo pitanje je bilo zašto na značajnim takmičenjima naši fudbaleri nemaju snage – ni u kondicionom ni u psihološkom pogledu?

Džajić je smatrao „da bismo bez oklevanja morali da preispitamo – iz svih uglova i kompletno – sadržaje naših treninga, kao i njihovo trajanje i broj. Istina je da se ulaže veliki ljudski trud i zamašna finansijska sredstva, a malo nam se vraća i ovde i izvan granica zemlje”.

Objašnjenje „zašto decenijama sva naša očekivanja u najvećem delu bivaju izneveravana” bilo je ovakvo:

„Ukoliko bismo uzroke za posrtanje našeg fudbala potražili samo u eventualnim slabostima treninga, plašim se da bi to bilo i jednostrano i neozbiljno. Dublji su nego što možda i pretpostavljamo, i mnogo ih je. U radu klubova i fudbalske organizacije u celini, u stručnim aktivnostima, u odnosima i ponašanju svih činilaca u fudbalu, a rekao bih i u sporosti u menjanju stanja koje nije dobro”.

Naše fudbalere slavni Franc Bekenbauer je ovako opisao: „Povede li protivnik, prebrzo se predaju, povedu li oni, opuštaju se.”

„Primera koji idu u prilog izrečenoj tvrdnji je bezbroj i suvišno je navoditi ih”, potvrdio je tada Džajić. „Pozivamo se na naš famozni mentalitet i trista drugih opravdanja”.

Ondašnjem Džajićevom mišljenju o tome kakvi treba da budu fudbaleri ni danas nema šta ni da se doda, niti da se oduzme:

„Sve je jasnije da bez talentovanih i besprekorno obučenih, bez hitrih i osposobljenih da na najjednostavniji način ’progutaju’ prostor i brzinom i umećem protivnika ostave za sobom, nema onoga čemu težimo i do čega su mnogi već stigli. S druge strane pak mi kao da biramo momke koji bespoštedno uklizavaju i ispoljavaju takozvanu čvrstinu u duel-igri, u skokovima, koji su hrabri, uporni, borbeni i slično. U redu, savremeni fudbaler je nezamisliv bez pobrojanih osobina, ali na prvom mestu mora da bude znanje. A onda na njega, u procesu treninga, nadograditi sve ono bez čega se fudbalski as ne može ni zamisliti. Mi smo, izgleda, sve to obrnuli i tako u oblasti selekcije načinili grešku. Otud na našim terenima malo pravih fudbalskih sadržaja i lepote i odveć snagatorstva.

Ono šta je Džajić tada ponudio da se situacija promeni nabolje važi i danas:

„Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen, ali moram da kažem da je sazrelo vreme za preispitivanje kriterijuma kojima se služimo u procenjivanju i ocenjivanju vrednosti fudbalera i timova i da konačno priznamo da su naši odavno prevaziđeni u svetskom fudbalu. Učinimo li to što pre, tim bolje po naš fudbal. Takođe, valja priznati da protiv neprihvatljivog ponašanja pojedinaca borbu ne možemo da prepustimo samo disciplinskim organima. U nju moraju da se upuste i klubovi i treneri i fudbaleri. Pre svega, u sopstvenom interesu. Ne sećam se da je ijedan naš klub javno reagovao protiv grubosti koje je ispoljio ma i jedan njegov fudbaler, ne čine to ni treneri. Naprotiv.

Uticaj taktike Džajić je ovako opisao:

„Kao što se za uspešno dejstvo pojedinaca i tima podrazumeva njihova tehničko-psihološka pripremljenost, u istoj meri je bitna i njihova upućenost u tajne taktike. Tu nema ničeg spornog. Međutim, naš fudbal je preopterećen značajem taktike, sama je sebi postala cilj. Fudbaleri su nam i zato sputani tokom igre, te i otud utisak da su prinuđeni da tumaraju bespućima i kroz šumu taktičkih varijanti. Tim ne može ni da se zamisli bez koncepcije i postavke igre, iako je nedvojbeno da u svlačionicama ne može da se baš sve predvidi i odredi razvoj na terenu. Jer kad bi se to moglo, fudbal ne bi bio igra već zbir matematičkih formula.”

Kao potvrdu je naveo mišljenje „kralja fudbala”:

„Mnoge stvari danas vidim jasnije nego u vreme dok sam igrao. Poslužiću se rečima sjajnog Pelea, koji je rekao: ’Mnogo se raspravlja, a malo igra. Dobar tim mogu da čine samo dobri igrači. Nema taktike koja može da zameni pravog fudbalskog majstora’. Mi ovu istinu kao da smo odbacili, u tome i jeste najveći razlog za našu zabrinutost.”

Ostaje da se vidi šta Dragan Džajić kao predsednik našeg fudbalskog saveza može da učini od onoga što je preporučivao pre 40 godina i da li to poboljšanje uopšte zavisi od jednog čoveka.