Много се расправља, а мало игра

Наш фудбал „пролази кроз једну од својих најдубљих криза у моралном, играчком, резултатском и у многим другим погледима. На домаћој сцени клањање ’господу боду’, на међународној – шамар до шамара. Само пуца! Прекјуче, јуче и данас. Шта је то што нас чини немоћним да се убедљивије наметнемо себи и шире и постанемо стаменији, успешнији и ближи онима који су нам одмакли до тачке коју све теже уочавамо?”

Овај цитат одише актуелношћу иако је од 8. јануара 1984. из листа „Спорт”, на почетку године у којој је било Европско првенство на коме је репрезентација Југославије прошла као боса по трњу. Одговори су потражени од Драгана Џајића, садашњег председника Фудбалског савеза Србије. И питања и одговори су на дневном реду иако је прошло 40 година.

Прво питање је било зашто на значајним такмичењима наши фудбалери немају снаге – ни у кондиционом ни у психолошком погледу?

Џајић је сматрао „да бисмо без оклевања морали да преиспитамо – из свих углова и комплетно – садржаје наших тренинга, као и њихово трајање и број. Истина је да се улаже велики људски труд и замашна финансијска средства, а мало нам се враћа и овде и изван граница земље”.

Објашњење „зашто деценијама сва наша очекивања у највећем делу бивају изневеравана” било је овакво:

„Уколико бисмо узроке за посртање нашег фудбала потражили само у евентуалним слабостима тренинга, плашим се да би то било и једнострано и неозбиљно. Дубљи су него што можда и претпостављамо, и много их је. У раду клубова и фудбалске организације у целини, у стручним активностима, у односима и понашању свих чинилаца у фудбалу, а рекао бих и у спорости у мењању стања које није добро”.

Наше фудбалере славни Франц Бекенбауер је овако описао: „Поведе ли противник, пребрзо се предају, поведу ли они, опуштају се.”

„Примера који иду у прилог изреченој тврдњи је безброј и сувишно је наводити их”, потврдио је тада Џајић. „Позивамо се на наш фамозни менталитет и триста других оправдања”.

Ондашњем Џајићевом мишљењу о томе какви треба да буду фудбалери ни данас нема шта ни да се дода, нити да се одузме:

„Све је јасније да без талентованих и беспрекорно обучених, без хитрих и оспособљених да на најједноставнији начин ’прогутају’ простор и брзином и умећем противника оставе за собом, нема онога чему тежимо и до чега су многи већ стигли. С друге стране пак ми као да бирамо момке који беспоштедно уклизавају и испољавају такозвану чврстину у дуел-игри, у скоковима, који су храбри, упорни, борбени и слично. У реду, савремени фудбалер је незамислив без побројаних особина, али на првом месту мора да буде знање. А онда на њега, у процесу тренинга, надоградити све оно без чега се фудбалски ас не може ни замислити. Ми смо, изгледа, све то обрнули и тако у области селекције начинили грешку. Отуд на нашим теренима мало правих фудбалских садржаја и лепоте и одвећ снагаторства.

Оно шта је Џајић тада понудио да се ситуација промени набоље важи и данас:

„Не бих желео да будем погрешно схваћен, али морам да кажем да је сазрело време за преиспитивање критеријума којима се служимо у процењивању и оцењивању вредности фудбалера и тимова и да коначно признамо да су наши одавно превазиђени у светском фудбалу. Учинимо ли то што пре, тим боље по наш фудбал. Такође, ваља признати да против неприхватљивог понашања појединаца борбу не можемо да препустимо само дисциплинским органима. У њу морају да се упусте и клубови и тренери и фудбалери. Пре свега, у сопственом интересу. Не сећам се да је иједан наш клуб јавно реаговао против грубости које је испољио ма и један његов фудбалер, не чине то ни тренери. Напротив.

Утицај тактике Џајић је овако описао:

„Као што се за успешно дејство појединаца и тима подразумева њихова техничко-психолошка припремљеност, у истој мери је битна и њихова упућеност у тајне тактике. Ту нема ничег спорног. Међутим, наш фудбал је преоптерећен значајем тактике, сама је себи постала циљ. Фудбалери су нам и зато спутани током игре, те и отуд утисак да су принуђени да тумарају беспућима и кроз шуму тактичких варијанти. Тим не може ни да се замисли без концепције и поставке игре, иако је недвојбено да у свлачионицама не може да се баш све предвиди и одреди развој на терену. Јер кад би се то могло, фудбал не би био игра већ збир математичких формула.”

Као потврду је навео мишљење „краља фудбала”:

„Многе ствари данас видим јасније него у време док сам играо. Послужићу се речима сјајног Пелеа, који је рекао: ’Много се расправља, а мало игра. Добар тим могу да чине само добри играчи. Нема тактике која може да замени правог фудбалског мајстора’. Ми ову истину као да смо одбацили, у томе и јесте највећи разлог за нашу забринутост.”

Остаје да се види шта Драган Џајић као председник нашег фудбалског савеза може да учини од онога што је препоручивао пре 40 година и да ли то побољшање уопште зависи од једног човека.