Ne radim za sebe, ja sam zaposlenik ideje

58. KARLOVE VARI

Palestinsko-sirijski tinejdžer Naser i njegov brat nalaze se u grčkom izbegličkom kampu čekajući odluku o svom zahtevu za azil. Oni provode vreme praveći video-zapise komičnih skečeva koje na licu mesta smisle. Naser se oseća sve više zarobljenim u ovoj „ničijoj zemlji” prepunoj tenzija i potisnutih trauma...

Fragmenti stvarnog života, humora i nezamislive patnje ljudi koji rizikuju svoje živote da bi pobegli iz sopstvene zemlje, stapaju se u eksplozivan, na trenutke nadrealni film „Ksofteks” Noaza Dešea (1977), poznatog umetnika, snimatelja, filmskog reditelja i aktiviste, prijatelja glumca Rajana Goslinga koji je svojevremeno producentski učestvovao u njegovom filmu „Bela senka”.

U razgovoru za „Politiku” Deše, čiji se film nemačko-francuske proizvodnje prikazao u glavnom takmičarskom programu 58. KVIFF, o sebi govori kao o apatridu, objašnjavajući nastanak ovog dela inspirisanog aktivističkim i volonterskim boravkom u Ksofteksu koji je neka vrsta zatvorenog logora za migrante tražioce azila, izazove stvaranja mnogih filmova u jednom filmu i nove projekte...

Zanimljivo je da ste vi kao Jevrejin u ovim današnjim okolnostima snimili film o migrantima palestinsko-sirijskog porekla i pokazali za njih toliko razumevanja?

Toliko je malo empatije za te ljude. Ali, možda je to problem sveta u kome živimo gde se empatija smatra luksuzom, a neki je smatraju i opasnom. Živimo u veoma polarizovanom vremenu kada su ljudi izloženi narativima koji su ekstremni. Ili postoji jedno ili drugo, sredine nema i vrlo je malo prostora za složene slojeve. I zato smatram da u ovakvom vremenu nema ništa važnije od stvaranja priča koje vas stavljaju u stanje duha likova. Znate, ja lično nemam religiju, nemam državu i zaista vidim sebe kao apatrida. Dakle, za mene nije ništa posebno da ovo radim kao neophodnost da prenesem drugačiju sliku od one što je vidimo u medijima, posebno u mejnstrim medijima gde je sve antagonizujuće i zloupotrebljavajuće.

Upravo ste spomenuli da nemate državu, živite u Berlinu?

Pa, ja sam negde između Berlina, Meksika i Atine, ali ne i Izraela. Sada. Nemam izraelsko državljanstvo. Rođen sam u Bukureštu.

Zanimljiva je i ideja da u filmu o životu u  izbegličkom kampu vaši protagonisti takođe snimaju svoje filmove. „Ksofteks” tako postaje i film u filmu?

Da, i sve je inspirisano ljudima koje sam sreo tamo u Ksofteksu. Ceo proces je krenuo od volontiranja u prihvatnom kampu na severu Grčke. To mi je omogućilo da uđem u svet logora, da ispitujem i istražujem, ali i da sam volontiram. Bio sam veoma pogođen i dirnut onim što se dešavalo u to vreme u svetu, konkretno i u mom komšiluku u Berlinu gde je bio ogroman priliv ljudi koji su dolazili sa Bliskog istoka, iz Sirije. I pitao sam se šta mogu da uradim. Na kraju sam radio u različitim kampovima i pomagao na dostavi hrane. I taj logor je bila sigurna lansirna tačka da se ode i ispita šta se dogodilo, a bilo je katastrofalno. Logor je bio okružen vojskom, lokalni gradonačelnik je krao novac za hranu migranata, i skoro svaki kamp je bio drugačiji slučaj dehumanizacije. Jednom smo se okupili i počeli da pričamo jedni drugima priče o duhovima i onda, u roku od pola sata, zajedno smo snimili kratki film u kojem su igrali migranti. I bilo je tako zabavno da smo se dogovorili da nastavimo to da radimo. Čak sam tamo i napravio malu filmsku radionicu, radili smo dramske vežbe i grupa migranata je u svemu tome rado učestvovala. To im je život u logoru činio i boljim i smislenim. Bio je to način da zaborave na svoje muke dok su mesecima čekali pozive za razrešavanje njihovih slučajeva. Tako sam razvio ideju za ovaj filmski projekat u kojem su ti filmovi u filmu autentični.

Kroz ovakav postupak dali ste zatvorenim migrantima i veliki osećaj slobode?

Da, to su često i oni sami govorili. „Glumce” za ovaj film pronašao sam među migrantima tražiocima azila i bilo je  veoma je važno dati im i slobodu unutar okvira scena. Često smo mnogo vežbali da bi tekst koji izgovaraju bio tačan, a onda možete improvizovati i dozvoliti im da rade šta god žele. Ali, zapravo je sve to prilično uvežbano.

U „Ksofteksu” vidimo i te simpatične kratke zombi filmove, krimi-drame, horor, romansu...?

Da, i sve je to pomalo kao u čistilištu. Nisi ni na ovom ni na onom svetu. I sve su to žanrovi njihovih tragedija. Nastavite da se menjate sve vreme i često na najgorim mestima ima i mnogo komedije, dok je sve okolo prilično zastrašujuće, opasno ili depresivno. Nemaš za šta da se držiš kada si u čistilištu, a ne znaš kada će stići telefonski poziv za odobrenje azila. Poslat si u mrak sa telefonom u ruci. To je vrlo egzistencijalna situacija.

Vaš film je vizuelno veoma specifičan, gotovo da su i boje metaforične?

Vizuelno je film dizajniran. Kamera je ponekad drugi entitet i reaguje na energiju glavnog lika kao da je izvesna vrsta poltergejsta koji emituje iz orbite. Teško je artikulisati stvari koje pravite, jer koristite jezik da biste preneli nešto što ne možete da opišete rečima, a ako pokušate da ga intelektualizujete, ponekad ga izdate. Ali, ima funkciju, mislim da vas drži u stanju uma kao da postoji neka nevidljiva elastična opruga koja je povezana sa potiljkom glavnog junaka. A to znači i njegovo psihičko stanje.

Šta će za vas biti sledeće?

Trenutno radim na još dva filma. Jedan sam snimio pre i na samom početkuu rata u Ukrajini kada sam tamo boravio sa Boom Vilimonom, piscem „Kuće karata”. Dokumentovali smo veoma intimne ljubavne priče i odnose i kako na njih utiče početak rata. Taj film je hibridni i u formi je triptiha s mnogo različitih likova i ima veze s dokumentovanjem unutrašnjeg sveta što se poklapa i s delom instalacije koju smo postavili u izložbenom prostoru berlinskog „Arsenala”. U isto vreme već montiram dokumentarac koji je je neka vrsta ogledala „Ksofteksu”. Ovaj dokumentarac prati stvarne ljude iz tog logora do Švedske, do Marseja i po Evropi gde god da su oni posle Grčke odlazili. I biće to veoma interesantan sestrinski film ovom mog igranom o kojem pričamo.

Važno je imati neku vrstu nepresušne radoznalosti i želju da se kopa dublje u svetu filma i sanjati?

Mislim da je važno da osećate da je poreklo onoga što pravite povezano veoma snažnim nitima, zašto želite da budete sigurni da to hrani sam film. I istraživanje je važno i ono je često  srž onoga što vam pomaže da snimite film u najtežim trenucima procesa, jer uvek postoji trenutak kada gubite razum, ili doživljavate teško vreme. Snimanje filmova jednostavno nije udoban proces, i jedino što taj proces drži na okupu je ukoliko u sebi imate neku malu svetleću nuklearnu elektranu. Treba biti veran ideji. Ne radim za sebe, već za ideju. Može se reći da sam ja zaposlenik ideje...