Не радим за себе, ја сам запосленик идеје

58. КАРЛОВЕ ВАРИ

Палестинско-сиријски тинејџер Насер и његов брат налазе се у грчком избегличком кампу чекајући одлуку о свом захтеву за азил. Они проводе време правећи видео-записе комичних скечева које на лицу места смисле. Насер се осећа све више заробљеним у овој „ничијој земљи” препуној тензија и потиснутих траума...

Фрагменти стварног живота, хумора и незамисливе патње људи који ризикују своје животе да би побегли из сопствене земље, стапају се у експлозиван, на тренутке надреални филм „Ксофтекс” Ноаза Дешеа (1977), познатог уметника, сниматеља, филмског редитеља и активисте, пријатеља глумца Рајана Гослинга који је својевремено продуцентски учествовао у његовом филму „Бела сенка”.

У разговору за „Политику” Деше, чији се филм немачко-француске производње приказао у главном такмичарском програму 58. КВИФФ, о себи говори као о апатриду, објашњавајући настанак овог дела инспирисаног активистичким и волонтерским боравком у Ксофтексу који је нека врста затвореног логора за мигранте тражиоце азила, изазове стварања многих филмова у једном филму и нове пројекте...

Занимљиво је да сте ви као Јеврејин у овим данашњим околностима снимили филм о мигрантима палестинско-сиријског порекла и показали за њих толико разумевања?

Толико је мало емпатије за те људе. Али, можда је то проблем света у коме живимо где се емпатија сматра луксузом, а неки је сматрају и опасном. Живимо у веома поларизованом времену када су људи изложени наративима који су екстремни. Или постоји једно или друго, средине нема и врло је мало простора за сложене слојеве. И зато сматрам да у оваквом времену нема ништа важније од стварања прича које вас стављају у стање духа ликова. Знате, ја лично немам религију, немам државу и заиста видим себе као апатрида. Дакле, за мене није ништа посебно да ово радим као неопходност да пренесем другачију слику од оне што је видимо у медијима, посебно у мејнстрим медијима где је све антагонизујуће и злоупотребљавајуће.

Управо сте споменули да немате државу, живите у Берлину?

Па, ја сам негде између Берлина, Мексика и Атине, али не и Израела. Сада. Немам израелско држављанство. Рођен сам у Букурешту.

Занимљива је и идеја да у филму о животу у  избегличком кампу ваши протагонисти такође снимају своје филмове. „Ксофтекс” тако постаје и филм у филму?

Да, и све је инспирисано људима које сам срео тамо у Ксофтексу. Цео процес је кренуо од волонтирања у прихватном кампу на северу Грчке. То ми је омогућило да уђем у свет логора, да испитујем и истражујем, али и да сам волонтирам. Био сам веома погођен и дирнут оним што се дешавало у то време у свету, конкретно и у мом комшилуку у Берлину где је био огроман прилив људи који су долазили са Блиског истока, из Сирије. И питао сам се шта могу да урадим. На крају сам радио у различитим камповима и помагао на достави хране. И тај логор је била сигурна лансирна тачка да се оде и испита шта се догодило, а било је катастрофално. Логор је био окружен војском, локални градоначелник је крао новац за храну миграната, и скоро сваки камп је био другачији случај дехуманизације. Једном смо се окупили и почели да причамо једни другима приче о духовима и онда, у року од пола сата, заједно смо снимили кратки филм у којем су играли мигранти. И било је тако забавно да смо се договорили да наставимо то да радимо. Чак сам тамо и направио малу филмску радионицу, радили смо драмске вежбе и група миграната је у свему томе радо учествовала. То им је живот у логору чинио и бољим и смисленим. Био је то начин да забораве на своје муке док су месецима чекали позиве за разрешавање њихових случајева. Тако сам развио идеју за овај филмски пројекат у којем су ти филмови у филму аутентични.

Кроз овакав поступак дали сте затвореним мигрантима и велики осећај слободе?

Да, то су често и они сами говорили. „Глумце” за овај филм пронашао сам међу мигрантима тражиоцима азила и било је  веома је важно дати им и слободу унутар оквира сцена. Често смо много вежбали да би текст који изговарају био тачан, а онда можете импровизовати и дозволити им да раде шта год желе. Али, заправо је све то прилично увежбано.

У „Ксофтексу” видимо и те симпатичне кратке зомби филмове, крими-драме, хорор, романсу...?

Да, и све је то помало као у чистилишту. Ниси ни на овом ни на оном свету. И све су то жанрови њихових трагедија. Наставите да се мењате све време и често на најгорим местима има и много комедије, док је све около прилично застрашујуће, опасно или депресивно. Немаш за шта да се држиш када си у чистилишту, а не знаш када ће стићи телефонски позив за одобрење азила. Послат си у мрак са телефоном у руци. То је врло егзистенцијална ситуација.

Ваш филм је визуелно веома специфичан, готово да су и боје метафоричне?

Визуелно је филм дизајниран. Камера је понекад други ентитет и реагује на енергију главног лика као да је извесна врста полтергејста који емитује из орбите. Тешко је артикулисати ствари које правите, јер користите језик да бисте пренели нешто што не можете да опишете речима, а ако покушате да га интелектуализујете, понекад га издате. Али, има функцију, мислим да вас држи у стању ума као да постоји нека невидљива еластична опруга која је повезана са потиљком главног јунака. А то значи и његово психичко стање.

Шта ће за вас бити следеће?

Тренутно радим на још два филма. Један сам снимио пре и на самом почеткуу рата у Украјини када сам тамо боравио са Боом Вилимоном, писцем „Куће карата”. Документовали смо веома интимне љубавне приче и односе и како на њих утиче почетак рата. Тај филм је хибридни и у форми је триптиха с много различитих ликова и има везе с документовањем унутрашњег света што се поклапа и с делом инсталације коју смо поставили у изложбеном простору берлинског „Арсенала”. У исто време већ монтирам документарац који је је нека врста огледала „Ксофтексу”. Овај документарац прати стварне људе из тог логора до Шведске, до Марсеја и по Европи где год да су они после Грчке одлазили. И биће то веома интересантан сестрински филм овом мог играном о којем причамо.

Важно је имати неку врсту непресушне радозналости и жељу да се копа дубље у свету филма и сањати?

Мислим да је важно да осећате да је порекло онога што правите повезано веома снажним нитима, зашто желите да будете сигурни да то храни сам филм. И истраживање је важно и оно је често  срж онога што вам помаже да снимите филм у најтежим тренуцима процеса, јер увек постоји тренутак када губите разум, или доживљавате тешко време. Снимање филмова једноставно није удобан процес, и једино што тај процес држи на окупу је уколико у себи имате неку малу светлећу нуклеарну електрану. Треба бити веран идеји. Не радим за себе, већ за идеју. Може се рећи да сам ја запосленик идеје...