Za izbeglice ćutanje je sigurnost

Andrićevu nagradu nisam očekivao, jer svakako nisam godinama sedeo i čekao da me pozovu iz Srbije da primim književno priznanje, ali mi je ta za mene iznenadna odluka ovdašnjeg žirija pružila izuzetnu priliku da naučim mnogo više o istoriji u Bosni, na Balkanu i na vašim prostorima. Pročitao sam dve Andrićeve knjige: devedesetih godina prošlog veka, pošto sam na vestima o ratnim sukobima čuo da se pominje, čitao sam roman „Na Drini ćuprija”, a kasnije pronašao i „Omer-pašu Latasa”. Ta dela su mi delimično rasvetlila podele na ovim prostorima, razlike među religijama, kulturama i narodima, poput onih o kakvima i sam pišem, kaže nobelovac Abdulrazak Gurna (1948), profesor emeritus Univerziteta u Kentu, u razgovoru za „Politiku” nakon što mu je uručena Velika nagrada „Ivo Andrić” za životno delo na vidovdanskoj svečanosti u Višegradu.

Britanski književnik, rođen na Zanzibaru, koji je 2021. godine dobio Nobelovu nagradu za „beskompromisan i saosećajan prodor u efekte kolonijalizma i u sudbinu izbeglice u rascepu između kultura i kontinenata”, kako navodi žiri Švedske akademije nauka, dodaje:

– No, tek kada sam ovde stigao, obišao znamenitosti i istorijske spomenike, čuo priče o njima i upoznao ljude ovih krajeva, proširio sam vidike i dobio podsticaj da pročitam i ostala Andrićeva dela, da sklopim konačno kockice mozaika različitosti ove zanimljive i istorijski trusne sredine. Mislim da iz tog razloga, dela vašeg nobelovca treba da budu još više prevođena na najrasprostranjenije svetske jezike.

Nagradu Instituta za književnost u Andrićgradu, reditelj i direktor Instituta Emir Kusturica uručio je Gurni uz reči da  je on jedan od deset najboljih pisaca sveta koji pritom, pišući o osetljivim pitanjima kolonijalizma, podseća svojim razmišljanjima na Andrića, pripovedača sudbina s „prostora što nikako da se otrgnu iz zagrljaja kolonijalnih sila”. Ljubav mladih drugačije vere i iz različitih svetova, tema je i deset Gurninih romana.

U  čemu vidite sličnost sa Andrićem u svojim delima?

Kao hroničari različitih prostora na kojima smo odrastali, mislim da smo se obojica do tančina bavili pitanjem kako je živeti sa strahom u teškim vremenima koja naša dela opisuju. Strah koji je ovladao ljudima pod senima okupacije Bosne podseća na treperenja i uznemirenost u srcu pripadnika afričkih naroda u periodu trgovine robljem. Mada u svom delu uočavam nove likove u tekovinama evropskih kolonizatora i kako se oni transformišu kroz vreme, suština ovih tekovina i kolonizatora je uvek ista. Iako u zapadnoevropskim državama danas mnogo više nego nekada, zahvaljujući i migracijama, ima onih što se prema kolonijalizmu određuju kao o prošlosti koja ne sme i neće da se ponovi, ovo pitanje je u svetu i dalje aktuelno. Stare, ali stalne i otvorene teme odlikuju i moja i Andrićeva dela.

Da li Vas je sudbina afričkog naroda i rodne zemlje načinila piscem, kako ste postali pripovedač?

Počeo sam da pišem iz nostalgije za svojim domom u Tanzaniji, kada sam ostrvo na kom sam rođen napustio kao osamnaestogodišnjak, nakon svrgavanja arapske elite tokom zanzibarske revolucije. Kao izbeglica, stigao sam 1968. godine u Englesku, gde sam studirao na Krajst Čerč univerzitetu u Kenterberiju. Počeo sam da se bavim pitanjima identiteta i iskustva izbeglice, osećajem raseljenih koji nas je sve sa istom sudbinom preplavljivao, ali i raskolom između dva života – onog prošlog, u domovini, i onog nakon odlaska, u Evropi. Dugotrajne traume uzrokovane kolonijalizmom i ratom za mene su nepresušna tema. Ali, moje pisanje do sada je dug proces, u početku sam se borio s dilemom mogu li ja sve to da opišem i shvatim. Kompleksno je bilo i sećanje, jer sam  vrlo mlad otišao iz rodne zemlje, oživljavao sam ga kroz priču onih kojima sam u detinjstvu bio okružen, kao i kroz kasnije posete Tanzaniji. I kada sam postigao uspeh, moji romani nisu objavljivani van Engleske, sve dok nisam dobio Nobelovu nagradu. Tako je tek pre tri godine počelo veće interesovanje za moje delo.

Kako biste okarakterisali junake svojih knjiga i u kom prostoru ih pre svega vidite?

Prostori o kojima pripovedam u svim delima su istočna obala Afrike i Ujedinjeno kraljevstvo. Skoro svi junaci mojih romana su rođeni u Zanzibaru i imali su nelagodan susret sa Evropom, doživeli su, tačnije, nedobrodošlicu ovog kontinenta. Po mišljenju jednog od njih, u Evropi su utvrđene određene vrednosti koje je ceo svet plaćao i plaća, nikako ne dobijajući priliku da malo i uživa u njima. Evropa je, s druge strane, mesto na kome se, po mišljenju mojih junaka, čuvaju suviše krhki i lomljivi predmeti da bi ostali u nemarnim i nespretni rukama starosedelaca, a njihov spisak je beskrajan.

Jesu li ove suprotnosti razlog i podsticaj za ironiju i aluziju koje u svom delu često koristite?

Rečima se oprezno služim, svestan toga koliko mogu da budu opasne. Uz ironiju i aluziju uvodim čitaoca na neagresivan način u svet znakovite tišine mojih junaka. Ta tišina je često mučna, teška i iznuđena situacijama u kojima su zatečeni, ali je neminovna i neophodna na početku njihovog novog života, ulaska u takozvani svet demokratije. Ta tišina je za njih uslov opstanka u takvom svetu, a kod nekih junaka je i sasvim intimna i usmerena na sećanja na detinjstvo, na domovinu i život koji se na tom mestu završio. Za moje junake, u ćutanju je sigurnost. To je njihova univerzalna deviza. I kod Andrićevih junaka, kako je i sam vaš pisac napisao, a ja u Višegradu pročitao, „ostaje ono neizrecivo što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči”.

Da li se danas u Engleskoj razmatraju posledice kolonizacije, koliko se intelektualna javnost na njenu istoriju osvrće?

Ono što želim da postignem svojim delima jeste i da se i jedni i drugi, u Evropi i Africi, osvrnemo na ova pitanja. U romanu „Raj”, hronika odrastanja afričkog dečaka je priča o surovoj evropskoj kolonizaciji istočne Afrike. Ujedno, želeo sam da predstavim događanja u Prvom svetskom ratu na tlu Tanzanije. Glavni junak Jusuf, založen zbog očevog duga i kao dvanaestogodišnjak odveden iz kuće da radi teške poslove, koji odrasta u afričkom društvu iskvarenom kolonijalizmom i nasiljem, na kraju romana pohitao je da se pridruži regrutaciji kolonijalne nemačke vojske i da se bori na njenoj strani. Roman se bavi pitanjem šta se moglo dešavati jednom mladom čoveku koji se tražeći izlaz pridružio vojsci kolonizatora, a postavlja i pitanje šta bi se još moglo desiti. Poruku ostavljam čitaocima. Nikada ne sugerišem zaključak koji treba da izvedu. Takođe, nemam omiljeni među sopstvenim romanima, jer to je prosto nemoguće. Kao što je i Čarls Dikens govorio, sve su to moja deca, zar mogu da izaberem jedno od njih. Polazim od toga da će i u Engleskoj danas ljudi postati kritičniji ukoliko saznaju više o istoriji tla sa kog potičem, ali se to ne odnosi na sve. Neki ljudi će biti za kritiku kolonijalnog ropstva, drugi protiv. Mali je broj danas onih koji će videti nešto loše u mojoj nameri, a sve više njih postavlja pitanje šta smo i zašto uradili. Ali je to i dalje borba. Što se tiče kolonijalnih namera u budućnosti, pitajte velike sile, Amerikance i Ruse.

Koji su vaši književni uzori, da li ste ih uopšte imali?

Čitao sam mnoge autore, teško je izdvojiti nekoliko, ali izuzetno cenim književnost južnoafričkog pisca Džona Maksvela Kucija, ne toliko zbog tema, koliko zbog njegove snažne originalnosti. Takođe, Konrada, Dikensa, Tolstoja. Voleo sam da čitam i najstariju literaturu, počev od Epa o Gilgamešu. Ta stara dela deluju kao najjednostavnija, jer je uglavnom reč o sačuvanim fragmentima. Ali, Evropa uporno tvrdi da književnost potiče iz antičke Grčke, ignorišući stare kineske, egipatske, indijske i druge pisce pre Starih Grka. Sam sumersko-vavilonski Gilgameš je nastao i nekoliko milenijuma pre najpoznatijih starogrčkih dela.

Kako vidite književnost danas, njenu ulogu i zastupljenost u savremenom životu?

Važno je da ljudi čitaju, bilo štampane knjige ili preko interneta, ali ne da bi postigli trenutno zadovoljstvo ili euforiju, već zato da bi u sebi podstakli razmišljanje o odgonetanju svetskih i ličnih dilema. Važno je da čitamo i da bismo otkrili sebe i postali samosvesni. Moji romani, recimo, značajni su zbog toga što je većina afričkih naroda proživela kolonizaciju i nasilje. Ovi istorijski procesi ne mogu se izbrisati, ali je dobro da postavljamo pitanja, preispitujući i sebe same. Tada je književnost određena vrsta „pražnjenja” od taloga proživljenog.

Prilikom dolaska posetili ste i Srbiju, kakvi su utisci?

Kao gost proslavljenog reditelja Emira Kusturice, obišao sam Mećavnik i etno-selo na ovom brdu između živopisnih padina Zlatibora i Tare. Oduševljen sam prirodom, kao i umetničkim Drvengradom. Drago mi je i da sam bio na Drini koja u ovdašnjoj umetnosti predstavlja simbol podela, kao i spajanja kultura na ovim prostorima. Ali, interesantnije od posmatranja pejzaža, bilo je pričati sa ljudima, kako u Srbiji, tako i susednoj Bosni, u Republici Srpskoj. Kad sednem u avion, razmišljaću i izvlačiti zaključke.