За избеглице ћутање је сигурност

Андрићеву награду нисам очекивао, јер свакако нисам годинама седео и чекао да ме позову из Србије да примим књижевно признање, али ми је та за мене изненадна одлука овдашњег жирија пружила изузетну прилику да научим много више о историји у Босни, на Балкану и на вашим просторима. Прочитао сам две Андрићеве књиге: деведесетих година прошлог века, пошто сам на вестима о ратним сукобима чуо да се помиње, читао сам роман „На Дрини ћуприја”, а касније пронашао и „Омер-пашу Латаса”. Та дела су ми делимично расветлила поделе на овим просторима, разлике међу религијама, културама и народима, попут оних о каквима и сам пишем, каже нобеловац Абдулразак Гурна (1948), професор емеритус Универзитета у Кенту, у разговору за „Политику” након што му је уручена Велика награда „Иво Андрић” за животно дело на видовданској свечаности у Вишеграду.

Британски књижевник, рођен на Занзибару, који је 2021. године добио Нобелову награду за „бескомпромисан и саосећајан продор у ефекте колонијализма и у судбину избеглице у расцепу између култура и континената”, како наводи жири Шведске академије наука, додаје:

– Но, тек када сам овде стигао, обишао знаменитости и историјске споменике, чуо приче о њима и упознао људе ових крајева, проширио сам видике и добио подстицај да прочитам и остала Андрићева дела, да склопим коначно коцкице мозаика различитости ове занимљиве и историјски трусне средине. Мислим да из тог разлога, дела вашег нобеловца треба да буду још више превођена на најраспрострањеније светске језике.

Награду Института за књижевност у Андрићграду, редитељ и директор Института Емир Кустурица уручио је Гурни уз речи да  је он један од десет најбољих писаца света који притом, пишући о осетљивим питањима колонијализма, подсећа својим размишљањима на Андрића, приповедача судбина с „простора што никако да се отргну из загрљаја колонијалних сила”. Љубав младих другачије вере и из различитих светова, тема је и десет Гурниних романа.

У  чему видите сличност са Андрићем у својим делима?

Као хроничари различитих простора на којима смо одрастали, мислим да смо се обојица до танчина бавили питањем како је живети са страхом у тешким временима која наша дела описују. Страх који је овладао људима под сенима окупације Босне подсећа на треперења и узнемиреност у срцу припадника афричких народа у периоду трговине робљем. Мада у свом делу уочавам нове ликове у тековинама европских колонизатора и како се они трансформишу кроз време, суштина ових тековина и колонизатора је увек иста. Иако у западноевропским државама данас много више него некада, захваљујући и миграцијама, има оних што се према колонијализму одређују као о прошлости која не сме и неће да се понови, ово питање је у свету и даље актуелно. Старе, али сталне и отворене теме одликују и моја и Андрићева дела.

Да ли Вас је судбина афричког народа и родне земље начинила писцем, како сте постали приповедач?

Почео сам да пишем из носталгије за својим домом у Танзанији, када сам острво на ком сам рођен напустио као осамнаестогодишњак, након свргавања арапске елите током занзибарске револуције. Као избеглица, стигао сам 1968. године у Енглеску, где сам студирао на Крајст Черч универзитету у Кентерберију. Почео сам да се бавим питањима идентитета и искуства избеглице, осећајем расељених који нас је све са истом судбином преплављивао, али и расколом између два живота – оног прошлог, у домовини, и оног након одласка, у Европи. Дуготрајне трауме узроковане колонијализмом и ратом за мене су непресушна тема. Али, моје писање до сада је дуг процес, у почетку сам се борио с дилемом могу ли ја све то да опишем и схватим. Комплексно је било и сећање, јер сам  врло млад отишао из родне земље, оживљавао сам га кроз причу оних којима сам у детињству био окружен, као и кроз касније посете Танзанији. И када сам постигао успех, моји романи нису објављивани ван Енглеске, све док нисам добио Нобелову награду. Тако је тек пре три године почело веће интересовање за моје дело.

Како бисте окарактерисали јунаке својих књига и у ком простору их пре свега видите?

Простори о којима приповедам у свим делима су источна обала Африке и Уједињено краљевство. Скоро сви јунаци мојих романа су рођени у Занзибару и имали су нелагодан сусрет са Европом, доживели су, тачније, недобродошлицу овог континента. По мишљењу једног од њих, у Европи су утврђене одређене вредности које је цео свет плаћао и плаћа, никако не добијајући прилику да мало и ужива у њима. Европа је, с друге стране, место на коме се, по мишљењу мојих јунака, чувају сувише крхки и ломљиви предмети да би остали у немарним и неспретни рукама староседелаца, а њихов списак је бескрајан.

Јесу ли ове супротности разлог и подстицај за иронију и алузију које у свом делу често користите?

Речима се опрезно служим, свестан тога колико могу да буду опасне. Уз иронију и алузију уводим читаоца на неагресиван начин у свет знаковите тишине мојих јунака. Та тишина је често мучна, тешка и изнуђена ситуацијама у којима су затечени, али је неминовна и неопходна на почетку њиховог новог живота, уласка у такозвани свет демократије. Та тишина је за њих услов опстанка у таквом свету, а код неких јунака је и сасвим интимна и усмерена на сећања на детињство, на домовину и живот који се на том месту завршио. За моје јунаке, у ћутању је сигурност. То је њихова универзална девиза. И код Андрићевих јунака, како је и сам ваш писац написао, а ја у Вишеграду прочитао, „остаје оно неизрециво што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито добро и што им се, само покаткад, несвесно одражава у погледу, кретњи и речи”.

Да ли се данас у Енглеској разматрају последице колонизације, колико се интелектуална јавност на њену историју осврће?

Оно што желим да постигнем својим делима јесте и да се и једни и други, у Европи и Африци, осврнемо на ова питања. У роману „Рај”, хроника одрастања афричког дечака је прича о суровој европској колонизацији источне Африке. Уједно, желео сам да представим догађања у Првом светском рату на тлу Танзаније. Главни јунак Јусуф, заложен због очевог дуга и као дванаестогодишњак одведен из куће да ради тешке послове, који одраста у афричком друштву исквареном колонијализмом и насиљем, на крају романа похитао је да се придружи регрутацији колонијалне немачке војске и да се бори на њеној страни. Роман се бави питањем шта се могло дешавати једном младом човеку који се тражећи излаз придружио војсци колонизатора, а поставља и питање шта би се још могло десити. Поруку остављам читаоцима. Никада не сугеришем закључак који треба да изведу. Такође, немам омиљени међу сопственим романима, јер то је просто немогуће. Као што је и Чарлс Дикенс говорио, све су то моја деца, зар могу да изаберем једно од њих. Полазим од тога да ће и у Енглеској данас људи постати критичнији уколико сазнају више о историји тла са ког потичем, али се то не односи на све. Неки људи ће бити за критику колонијалног ропства, други против. Мали је број данас оних који ће видети нешто лоше у мојој намери, а све више њих поставља питање шта смо и зашто урадили. Али је то и даље борба. Што се тиче колонијалних намера у будућности, питајте велике силе, Американце и Русе.

Који су ваши књижевни узори, да ли сте их уопште имали?

Читао сам многе ауторе, тешко је издвојити неколико, али изузетно ценим књижевност јужноафричког писца Џона Максвела Куција, не толико због тема, колико због његове снажне оригиналности. Такође, Конрада, Дикенса, Толстоја. Волео сам да читам и најстарију литературу, почев од Епа о Гилгамешу. Та стара дела делују као најједноставнија, јер је углавном реч о сачуваним фрагментима. Али, Европа упорно тврди да књижевност потиче из античке Грчке, игноришући старе кинеске, египатске, индијске и друге писце пре Старих Грка. Сам сумерско-вавилонски Гилгамеш је настао и неколико миленијума пре најпознатијих старогрчких дела.

Како видите књижевност данас, њену улогу и заступљеност у савременом животу?

Важно је да људи читају, било штампане књиге или преко интернета, али не да би постигли тренутно задовољство или еуфорију, већ зато да би у себи подстакли размишљање о одгонетању светских и личних дилема. Важно је да читамо и да бисмо открили себе и постали самосвесни. Моји романи, рецимо, значајни су због тога што је већина афричких народа проживела колонизацију и насиље. Ови историјски процеси не могу се избрисати, али је добро да постављамо питања, преиспитујући и себе саме. Тада је књижевност одређена врста „пражњења” од талога проживљеног.

Приликом доласка посетили сте и Србију, какви су утисци?

Као гост прослављеног редитеља Емира Кустурице, обишао сам Мећавник и етно-село на овом брду између живописних падина Златибора и Таре. Одушевљен сам природом, као и уметничким Дрвенградом. Драго ми је и да сам био на Дрини која у овдашњој уметности представља симбол подела, као и спајања култура на овим просторима. Али, интересантније од посматрања пејзажа, било је причати са људима, како у Србији, тако и суседној Босни, у Републици Српској. Кад седнем у авион, размишљаћу и извлачити закључке.