O slobodi, bez prava na glas

Direktive štampi raspoznaju se „po brkovima”. U svoje vreme, mogućno je bilo zapaziti ih u naslovima, poput (primera radi) „uspeha i problema u socijalističkoj setvi krompira”. Na to davno vreme podsetio je jedan skorašnji – oktobra, u Uzbekistanu:„Liberalizacija masovnih medija – važna komponenta demokratizacije društva!”

Ko „liberalizuje”, a ko pak „demokratizuje” Karimovljev Uzbekistan? Autoritarni vladar, lično – saletan ponudama Evrope, da se pronađe nešto što bi Briselu pomoglo da nekako proguta sopstvene sankcije Taškentu, zbog krvoprolića u Andižanu(maja 2005) i prigrli Islama Karimova, takvog kakav je. Jer, takav kakav je, potreban je. Neophodan je prolaz nemačkim i drugim konvojima preko uzbečkog mosta „Družba”, s materijalom za Avganistan.

Jedan od priziva priželjkivanom proleću u odnosima dve strane pronađen je, dakle, u „liberalizaciji” medija, „važnoj komponenti demokratizacije” Uzbekistana – a da stvar ne bude nešto tek tako, neubedljiva, na konferenciju su pozvani i pojedini oštri kritičari režima Karimova, novinari i organizacije. Ispalo je kao srce od lubenice, preslatko – osim, što sa seminara o „liberalizaciji” nije dopušteno bilo kakvo izveštavanje. Vlasti su rekle, same će načiniti i objaviti „rezime debate”.

E, sad, trebalo je i oceniti događaj. Nemali broj birokrata globtrotera živi od „uspeha” sličnih konferencija, pa se nije moglo dopustiti ni da Karimovljev „korak u pravcu demokratizacije” ode tek tako. Za Taškent, to jeste „izvestan mali progres”(RFE/RL, Uzbečki servis), citirana je, na primer, Elza Vidal, evropski direktor Reportera bez granica. Dopušteno je da evropske nevladine organizacije i pobornici slobodne štampe dođu i kažu šta imaju, citirana je.

Uzbečki novinari su, međutim, slepi za uočeni „progres”. Mnogi nisu ni pristupili simpozijumu, a oni malobrojni, koji su pozvani i govorili, govorili su kao s knedlom u grlu – pazeći šta će reći. Oktobar nije bio baš srećan mesec. Soližon Abdurahmanov (58), slobodnjak angažovan po ugovoru, osuđen je na deset godina robije, optužen da uživa, a kada je medicinskim testom to opovrgnuto, onda da rastura drogu. A droga je zapravo policijska, gurnuta u kola kada je „saobraćajna slučajno” zaustavila baš auto Abdurahmanova.

Zlosrećni Soližon zaglavio je ne dočekavši evro-uzbečko zalaganje „za slobodu medija”, dva dana pre početka slavne konferencije. Njegova nagla „sklonost” ka opijatima nije utvrđena, kako bi se pomislilo, povodom nečeg o Karimovu, već posle najobičnijeg članka o samovolji saobraćajaca autonomnog Karakalpakstana. Međutim, zna vlast da piramida pada pomeri li se kamen u osnovi.

Pre godinu dana usmrćen je Ališer Saipov, 26-godišnji zanesenjak pravom na javnu reč, zbog pisanja o teškoj sudbini uzbečkih izbeglica u južnom Kirgistanu i o metodima iznude „priznanja” u Karimovljevim zatvorima. Ustrelili su ga „neidentifikovani izvršioci” u Kirgistanu. Taškent ga je optuživao da je „inostrani plaćenik”, zadužen da „okleveta” režim zemlje. Bežeći u Oš, Saipov je pomislio da se sklonio, ali pokazalo se, dugačka je ruka vlasti kojima je izmakao. I što je najvažnije, pouka primernom kaznom pokazala se uspešnom. List koji je Saipov izdavao ugasio se, a mnogi koji bi nešto rekli ili napisali zastaju – da bi razmislili vredi li!? Vredi li ako i Evropljani koji ohrabruju javno zalaganje veruju da se Islam Karimov „demokratizovao”.