О слободи, без права на глас

Директиве штампи распознају се „по брковима”. У своје време, могућно је било запазити их у насловима, попут (примера ради) „успеха и проблема у социјалистичкој сетви кромпира”. На то давно време подсетио је један скорашњи – октобра, у Узбекистану:„Либерализација масовних медија – важна компонента демократизације друштва!”

Ко „либерализује”, а ко пак „демократизује” Каримовљев Узбекистан? Ауторитарни владар, лично – салетан понудама Европе, да се пронађе нешто што би Бриселу помогло да некако прогута сопствене санкције Ташкенту, због крвопролића у Андижану(маја 2005) и пригрли Ислама Каримова, таквог какав је. Јер, такав какав је, потребан је. Неопходан је пролаз немачким и другим конвојима преко узбечког моста „Дружба”, с материјалом за Авганистан.

Један од призива прижељкиваном пролећу у односима две стране пронађен је, дакле, у „либерализацији” медија, „важној компоненти демократизације” Узбекистана – а да ствар не буде нешто тек тако, неубедљива, на конференцију су позвани и поједини оштри критичари режима Каримова, новинари и организације. Испало је као срце од лубенице, преслатко – осим, што са семинара о „либерализацији” није допуштено било какво извештавање. Власти су рекле, саме ће начинити и објавити „резиме дебате”.

Е, сад, требало је и оценити догађај. Немали број бирократа глобтротера живи од „успеха” сличних конференција, па се није могло допустити ни да Каримовљев „корак у правцу демократизације” оде тек тако. За Ташкент, то јесте „известан мали прогрес”(РФЕ/РЛ, Узбечки сервис), цитирана је, на пример, Елза Видал, европски директор Репортера без граница. Допуштено је да европске невладине организације и поборници слободне штампе дођу и кажу шта имају, цитирана је.

Узбечки новинари су, међутим, слепи за уочени „прогрес”. Многи нису ни приступили симпозијуму, а они малобројни, који су позвани и говорили, говорили су као с кнедлом у грлу – пазећи шта ће рећи. Октобар није био баш срећан месец. Солижон Абдурахманов (58), слободњак ангажован по уговору, осуђен је на десет година робије, оптужен да ужива, а када је медицинским тестом то оповргнуто, онда да растура дрогу. А дрога је заправо полицијска, гурнута у кола када је „саобраћајна случајно” зауставила баш ауто Абдурахманова.

Злосрећни Солижон заглавио је не дочекавши евро-узбечко залагање „за слободу медија”, два дана пре почетка славне конференције. Његова нагла „склоност” ка опијатима није утврђена, како би се помислило, поводом нечег о Каримову, већ после најобичнијег чланка о самовољи саобраћајаца аутономног Каракалпакстана. Међутим, зна власт да пирамида пада помери ли се камен у основи.

Пре годину дана усмрћен је Алишер Саипов, 26-годишњи занесењак правом на јавну реч, због писања о тешкој судбини узбечких избеглица у јужном Киргистану и о методима изнуде „признања” у Каримовљевим затворима. Устрелили су га „неидентификовани извршиоци” у Киргистану. Ташкент га је оптуживао да је „инострани плаћеник”, задужен да „оклевета” режим земље. Бежећи у Ош, Саипов је помислио да се склонио, али показало се, дугачка је рука власти којима је измакао. И што је најважније, поука примерном казном показала се успешном. Лист који је Саипов издавао угасио се, а многи који би нешто рекли или написали застају – да би размислили вреди ли!? Вреди ли ако и Европљани који охрабрују јавно залагање верују да се Ислам Каримов „демократизовао”.