Bez sportskog kluba koji valja

Olimpijske igre se održavaju od 1896, kada ih je, kao gost grčkog kralja Đorđa, ukrasio Aleksandar Obrenović (u njegovoj sviti je bio i major Živojin Mišić, kasnije naš proslavljeni vojskovođa), a prve  takmičare Srbija je poslala 1912. godine. Kakav je u to vreme bio sport u našoj zemlji i koliko smo odmakli može da se vidi iz pisma, koje je tadašnji prvi potpredsednik Srpskog olimpijskog komiteta potpukovnik Mihailo Zisić poslao Ministarstvu prosvete, 17. juna 1912. po starom kalendaru.

Zisić je bio komandant XVIII pešadijskog puka „Kraljević Đorđe”, čiji je redov Dragutin Tomašević pobedio na maratonskoj trci Beograd–Umka–Beograd, 27. maja te godine i time stekao pravo da učestvuje na Olimpijskim igrama u Stokholmu. Zisićevo pismo sačuvao je Dobroslav Ružić, bratanac Jovana Ružića, prvog Srbina olimpijca po nastanku Jugoslavije, a ujedno i u nekom ekipnom sportu (fudbalski reprezentativac 1920. u Antverpenu, a u to vreme je bio i sekretar beogradskog Olimpijskog kluba). Evo kako je potpukovnik Zisić prikazao sport u našoj zemlji u to doba:

„Narodna Skupština rešila je u glavnom pitanje o potpomaganju viteških i kulturnih društava. Kako će Ministarski Savet određivati pomoć pojedinim društvima, Olimpijski Komitet ima čas obratiti se Vama s nekoliko napomena, koje je izneo u svome referatu direktor Olimpijskog kluba (kapetan Svetomir Đukić, prim. a.) u Beogradu.

U Srbiji su još u povoju gimnastika, streljaštvo i konjarstvo, o kojima se brinu: Sokolska i Streljačka društva i Kolo Jahača.

Što se tiče sporta i viteštva oni kod nas i ne postoje, jer o njima do sada niko nije vodio računa, pošto oni ne ulaze u krug rada pomenutih društava. Ono što rade ta društva, i ako je potpuno na svome mestu, ipak sve to nema mnogo zajedničkoga sa viteštvom i vojničkim duhom. Tako na pr. u radu sa šipkama u sali, i u opšte u celoj švedskoj gimnastici nema tako mnogo viteštva u pravom smislu te reči; isto ga tako nema ni u gađanju na strelištu; nešto bi malo viteštva i bilo na konjičkim trkama, da to nisu u onako velikom broju zastupljeni profesionalni džokeji. Dok, naprotiv, pri jednom skoku sa savskoga mosta (visine 24 met. – a na strani skaču i sa četiri puta veće visine) ima mnogo više viteštva i junaštva. Isto tako, onih 110 konjanika – građana i oficira, koji su po ciči zimi od 20°C. jahali po četiri dana na konjički slet u Kragujevac, pokazali su dovoljno junaštva i viteštva, a sem toga, dolazeći sa svih strana ka centru Srbije prolazili su kroz naša mnogobrojna sela i budili narod iz zimskog mrtvila. Ne manje je viteštva i pri pešačkim (atletskim, prim. a.) sletovima, kao i pri ostalim viteškim utakmicama, koje su Olimpijski Klubovi u toku od 2 ½ godine priređivali.

Ko je sa dovoljno pažnje posmatrao rad naših viteških društava u toku trideset godina njihovog života, mogao je zapaziti da je uspeh nezadovoljavajući. Uzroka za to ima dosta, ali je jedan od tih uzroka i nezgodan pravac rada svih tih društava. Uzmimo npr. naša sokolska gimnastička društva. Oni u interesu discipline i vaspitanja na prvo mesto stavljaju rad u grupama i to mahom u ograničenom prostoru. Takav način rada kod nas je sumnjive  budućnosti i uspeh će biti uvek nezadovoljavajući. Kod nas gde tako reći svaka kuća ima baštu i livadu, po kojima se naša omladina može do mile volje igrati i juriti, teško će uspeti rad, koji ograničava volju i slobodu, – a ovo je od osobitog značaja za naš temperamenat. Posle toga, jednolikost u radu ne odgovara individualnim telesnim osobinama svakoga člana. Eto to je uzrok nezadovoljavajućeg uspeha naših sokolskih društava; i ako je uspeh – kriterijum za ocenu pravilnosti rada, može se slobodno reći, da je rad tih društava vrlo nezgodan za naše prilike, – jer posle tridesetogodišnjeg rada, Srbija broji samo nekoliko desetina uniformisanih sokola, koji se šalju na sokolske sletove, – dok su preko cele godine sale i placevi za vežbanje – gotovo prazni.

Ovo je kod gimnastičkih društava. Ni malo bolje ne stoje ni naše streljačke družine. Ko je god organizovao streljačke družine po Srbiji, razočarao se posle kratkog vremena. Kola Jahača još gore stoje, posle dugogodišnjeg rada, konjarstvo u Srbiji ne stoji ni približno kako bi to trebalo i moglo da bude. – Ovako stanje naših društava zadaje brigu svakome rodoljubu.

Što se tiče sporta i viteštva, oni su u Srbiji mrtvi. Mi nemamo ni jedan sportski klub kako valja; nemamo: plivačkih, veslačkih, pešačkih, jahačkih, velosipedskih, loptačkih (fudbalskih, prim. a.), boračkih, klizačkih klubova, kao i mnogih drugih. Ako se koji i pojavi, ubrzo ugine, jer ga niko ne prihvaća.”