Без спортског клуба који ваља

Олимпијске игре се одржавају од 1896, када их је, као гост грчког краља Ђорђа, украсио Александар Обреновић (у његовој свити је био и мајор Живојин Мишић, касније наш прослављени војсковођа), а прве  такмичаре Србија је послала 1912. године. Какав је у то време био спорт у нашој земљи и колико смо одмакли може да се види из писма, које је тадашњи први потпредседник Српског олимпијског комитета потпуковник Михаило Зисић послао Министарству просвете, 17. јуна 1912. по старом календару.

Зисић је био командант XVIII пешадијског пука „Краљевић Ђорђе”, чији је редов Драгутин Томашевић победио на маратонској трци Београд–Умка–Београд, 27. маја те године и тиме стекао право да учествује на Олимпијским играма у Стокхолму. Зисићево писмо сачувао је Доброслав Ружић, братанац Јована Ружића, првог Србина олимпијца по настанку Југославије, а уједно и у неком екипном спорту (фудбалски репрезентативац 1920. у Антверпену, а у то време је био и секретар београдског Олимпијског клуба). Ево како је потпуковник Зисић приказао спорт у нашој земљи у то доба:

„Народна Скупштина решила је у главном питање о потпомагању витешких и културних друштава. Како ће Министарски Савет одређивати помоћ појединим друштвима, Олимпијски Комитет има час обратити се Вама с неколико напомена, које је изнео у своме реферату директор Олимпијског клуба (капетан Светомир Ђукић, прим. а.) у Београду.

У Србији су још у повоју гимнастика, стрељаштво и коњарство, о којима се брину: Соколска и Стрељачка друштва и Коло Јахача.

Што се тиче спорта и витештва они код нас и не постоје, јер о њима до сада нико није водио рачуна, пошто они не улазе у круг рада поменутих друштава. Оно што раде та друштва, и ако је потпуно на своме месту, ипак све то нема много заједничкога са витештвом и војничким духом. Тако на пр. у раду са шипкама у сали, и у опште у целој шведској гимнастици нема тако много витештва у правом смислу те речи; исто га тако нема ни у гађању на стрелишту; нешто би мало витештва и било на коњичким тркама, да то нису у онако великом броју заступљени професионални џокеји. Док, напротив, при једном скоку са савскога моста (висине 24 мет. – а на страни скачу и са четири пута веће висине) има много више витештва и јунаштва. Исто тако, оних 110 коњаника – грађана и официра, који су по цичи зими од 20°Ц. јахали по четири дана на коњички слет у Крагујевац, показали су довољно јунаштва и витештва, а сем тога, долазећи са свих страна ка центру Србије пролазили су кроз наша многобројна села и будили народ из зимског мртвила. Не мање је витештва и при пешачким (атлетским, прим. а.) слетовима, као и при осталим витешким утакмицама, које су Олимпијски Клубови у току од 2 ½ године приређивали.

Ко је са довољно пажње посматрао рад наших витешких друштава у току тридесет година њиховог живота, могао је запазити да је успех незадовољавајући. Узрока за то има доста, али је један од тих узрока и незгодан правац рада свих тих друштава. Узмимо нпр. наша соколска гимнастичка друштва. Они у интересу дисциплине и васпитања на прво место стављају рад у групама и то махом у ограниченом простору. Такав начин рада код нас је сумњиве  будућности и успех ће бити увек незадовољавајући. Код нас где тако рећи свака кућа има башту и ливаду, по којима се наша омладина може до миле воље играти и јурити, тешко ће успети рад, који ограничава вољу и слободу, – а ово је од особитог значаја за наш темпераменат. После тога, једноликост у раду не одговара индивидуалним телесним особинама свакога члана. Ето то је узрок незадовољавајућег успеха наших соколских друштава; и ако је успех – критеријум за оцену правилности рада, може се слободно рећи, да је рад тих друштава врло незгодан за наше прилике, – јер после тридесетогодишњег рада, Србија броји само неколико десетина униформисаних сокола, који се шаљу на соколске слетове, – док су преко целе године сале и плацеви за вежбање – готово празни.

Ово је код гимнастичких друштава. Ни мало боље не стоје ни наше стрељачке дружине. Ко је год организовао стрељачке дружине по Србији, разочарао се после кратког времена. Кола Јахача још горе стоје, после дугогодишњег рада, коњарство у Србији не стоји ни приближно како би то требало и могло да буде. – Овако стање наших друштава задаје бригу свакоме родољубу.

Што се тиче спорта и витештва, они су у Србији мртви. Ми немамо ни један спортски клуб како ваља; немамо: пливачких, веслачких, пешачких, јахачких, велосипедских, лоптачких (фудбалских, прим. а.), борачких, клизачких клубова, као и многих других. Ако се који и појави, убрзо угине, јер га нико не прихваћа.”