Dijalogom do istine o „Jadru”

Koliko će se još dugo protiv projekta „Jadar” voditi intenzivna kampanja širenja dezinformacija i zastrašivanja građana, iako je iz radnih nacrta Studija o proceni uticaja na životnu sredinu izvesno da ništa od svega negativnog što se čuje nije tačno? Ni tvrdnja da će rudnik i fabrika napraviti dva miliona „ekoloških izbeglica, ni rizik da će zagaditi vode nizvodno od Jadra, ni još mnogo toga što jedino dijalogom treba rešiti. U suprotnom će biti teško dati odgovor na pitanje kako ubediti nepoverljive da niko ne želi ni zagađenu vodu, ni vazduh, ni zemlju, nego zdrav život.

Zar sve ispisane stranice i zaključci stručnjaka zasnovani na više od 23.000 bioloških, fizičkih i hemijskih analiza zemljišta, vode, vazduha i buke nisu dovoljni da objasne da „Jadar” neće ugroziti zdravlje ljudi? Reč je o rezultatima studija na kojima su nezavisni stručnjaci iz zemlje i sveta radili šest godina. Iza tih studija stoji više od sto domaćih i međunarodnih nezavisnih stručnjaka, uključujući i 40 univerzitetskih profesora sa domaćih fakulteta i instituta – Mašinski fakultet, Rudarsko-geološki, Tehnološko-metalurški fakultet, Građevinski, Poljoprivredni, Biološki, Filozofski, Gradski zavod za javno zdravlje Beograd, Elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Institut za nuklearne nauke Vinča, Muzej Jadra, Centar za kulturu „Vuk Karadžić”. Da li svi oni dezavuišu javnost i rizikuju i sopstveno i zdravlje cele nacije? I mnoge druge nezavisne međunarodne i domaće specijalizovane ekspertske kuće, kako je i navedeno u objavljenim i javno dostupnim nacrtima Studija o proceni uticaja na životnu sredinu projekta „Jadar”, dokazale su da on ni na koji način neće ugroziti zdravlje ljudi, da će se prostirati na oko 220 hektara na teritoriji grada Loznice dok su ekonomske studije koje se odnose na projekat „Jadar” dokazale da će ovaj projekat omogućiti procvat ove regije u celini.

Sva dosadašnja istraživanja i dokazane činjenice pokazuju da bi „Jadar” bio podzemni rudnik, a ne otvoreni kop, što znači da bi imao neuporedivo manji uticaj na izgled terena i životnu sredinu u odnosu na površinske rudnike. Emisije buke i prašine su u ovakvim operacijama manje nego u operacijama sličnog tipa na površinskim kopovima. Centralno područje projekta zauzimalo bi 220 hektara. Za svaki zauzeti hektar šume koji bi bio zahvaćen uticajima koji se očekuje tokom razvoja projekta bile bi primenjene zaštitne mere u skladu sa predviđenim uticajima koji se očekuju tokom razvoja projekta bile bi primenjene određene kompenzacione mere. Na području projekta nema zaštićenih dobara, nema „Natura 2000” područja i nisu registrovane endemske vrste. Za sve ostale vrste i staništa predviđene su mere u skladu sa propisima Srbije i EU kako bi se biodiverzitet zaštitio i po potrebi obnovio. To uključuje nadoknadu kroz podizanje novih šumskih zasada u mnogo većoj razmeri od onoga što je obešumljeno.

Nacrti i studije potvrđuju i da nema govora o masovnom iseljavanju stanovništva zbog rudnika. Tvrdnja da će rudnik i fabrika napraviti dva miliona „ekoloških izbeglica” još jedna je od dezinformacija koje kruže. Ne bi bilo masovnog raseljavanja iz ekoloških razloga, jer projekat, kako je potvrđeno stručnim analizama, može bezbedno da se realizuje.

Sasvim suprotno, procenjuje se da bi otvaranje rudnika i fabrike moglo da privuče nove stanovnike u Mačvanski region, koji godinama beleži trend depopulacije. Istina je da je 157 stalno nastanjenih meštana dobrovoljno odabralo da se preseli nakon prodaje imovine, a da bi projekat bio realizovan, bilo bi neophodno preseliti još jedno stalno nastanjeno domaćinstvo. Ono što je posebno važno, a što su stručnjaci potvrdili, jeste da bi poljoprivreda mogla nesmetano da se odvija uz rudnik. Rudnik i fabrika bi izmestili poljoprivrednu proizvodnju sa manje od jedan odsto ukupnog poljoprivrednog zemljišta u lozničkoj opštini. Sleganje tla bi bilo minimalno, što je za poljoprivredu takođe važno. Prema rezultatima modelovanja iz preliminarnih studija, ono bi iznosilo maksimalno 20 centimetara iznad centralne zone, i to tek nakon nekoliko decenija.

Najbolnije pitanje onih koji protestuju poslednjih dana je da li bi eksploatacija litijuma uticala na izvore vode? I tu je odgovor ne. „Jadar” je projektovan tako da  se spreči uticaj na izvore vode za piće, poljoprivredu i na plitke podzemne vode koje su od suštinskog značaja za život lokalne zajednice. Dva namenska postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda omogućila bi da se gotovo 70 odsto vode koja se vadi iz rudnika, odnosno koja se koristi u preradi rude, reciklira (rudničke, procesne i procedne vode). Vode iz priobalja Drine, koje svakako nisu pogodne kao izvor pijaće vode, povlačile bi se po potrebi u manjoj količini. U trenucima najvećeg povlačenja sveže vode to bi iznosilo svega 0,007 procenta ukupnog proticaja Drine.

Ne postoji, pokazuju istraživanja, rizik da rudnik i fabrika litijuma zagade vode nizvodno od Jadra. „Jadar” je podzemni rudnik. Rudarske aktivnosti bi se odvijale na dubini od 370 do 650 metara. Taj prostor je vodonepropusnim slojevima izolovan od izvorišta voda koje zahvataju lokalni bunari. Sve otpadne vode bi bile prečišćene do kvaliteta rečne vode i dodatno oplemenjene mineralima pre vraćanja u reku Jadar.

Planirane mere zaštite osiguravaju poštovanje svih ekoloških standarda, tako da neće biti zagađenja reke Jadar niti većih tokova poput Drine, Save ili Dunava. Osim toga, rudnik, fabrika i deponija su projektovani da izdrže poplave verovatnoće povratnog perioda od 10.000 godina. To daleko premašuje standarde projektovanja u uobičajenoj praksi, koji se zasnivaju na verovatnoći povratnog perioda poplave od 100 godina.

Sumporna kiselina ni u jednom obliku ne bi dospevala u vodu, vazduh i zemljište. Ona je reagens koji se široko koristi u brojnim industrijama, uključujući i industriju hrane i lekova. U fabrici bi se koristila za rastvaranje rude u zatvorenom sistemu na niskoj temperaturi (90 stepeni Celzijusa), daleko ispod tačke ključanja. Samim tim ne bilo isparenja, što je potvrđeno laboratorijskim testovima. Svi gasovi bi bili prečišćeni visoko efikasnom i proverenom tehnologijom skruber filtera pre ispuštanja u atmosferu. I ostali aspekti rukovanja sumpornom kiselinom osmišljeni su prema najstrožim međunarodnim standardima bezbednosti, te sumporna kiselina ne bi dospela u vodu, vazduh i zemljište ni u jednom obliku.

Sav otpad iz procesa prerade bi bio u čvrstom stanju, u obliku sličnom rastresitoj suvoj zemlji, što omogućava zbijanje tokom odlaganja, čime se povećava stabilnost deponije, a smanjuje zapremina, emisije prašine i mogućnost zagađivanja podzemnih voda. Približno 50 odsto otpada koristilo bi se za zapunjavanje podzemnih prostorija nakon što bi se eksploatacija u pojedinim delovima podzemnog rudnika završila. Otpadom bi se rukovalo na način koji štiti zemljište i vodu od zagađenja. Predviđena lokacija za odlaganje otpada nije plavno područje, tako da nema mesta brigama da bi otpad zagadio okolno zemljište i podzemne vode jer je ispod deponije projektovana višeslojna zaštita sa debelim slojem gline, šljunka i geomembranom koja može da izdrži poplave i zemljotrese. Sama deponija bi se popunjavala fazno kroz pet etapa, a nakon svake etape deo koji je već popunjen bio bi rekultivisan.

Imajući sve gore navedeno u vidu, važno je da se o ovom projektu razgovara na osnovu tačnih, istinitih i naučno dokazanih podataka nasuprot netačnim informacijama koje pojedinci zlonamerno i u cilju zastrašivanja javnosti plasiraju u medijima. Jer je reč o zaista ogromnom razvojnom potencijalu, zbog čega je dijalog prioritet prioriteta.