Дијалогом до истине о „Јадру”

Колико ће се још дуго против пројекта „Јадар” водити интензивна кампања ширења дезинформација и застрашивања грађана, иако је из радних нацрта Студија о процени утицаја на животну средину извесно да ништа од свега негативног што се чује није тачно? Ни тврдња да ће рудник и фабрика направити два милиона „еколошких избеглица, ни ризик да ће загадити воде низводно од Јадра, ни још много тога што једино дијалогом треба решити. У супротном ће бити тешко дати одговор на питање како убедити неповерљиве да нико не жели ни загађену воду, ни ваздух, ни земљу, него здрав живот.

Зар све исписане странице и закључци стручњака засновани на више од 23.000 биолошких, физичких и хемијских анализа земљишта, воде, ваздуха и буке нису довољни да објасне да „Јадар” неће угрозити здравље људи? Реч је о резултатима студија на којима су независни стручњаци из земље и света радили шест година. Иза тих студија стоји више од сто домаћих и међународних независних стручњака, укључујући и 40 универзитетских професора са домаћих факултета и института – Машински факултет, Рударско-геолошки, Технолошко-металуршки факултет, Грађевински, Пољопривредни, Биолошки, Филозофски, Градски завод за јавно здравље Београд, Електротехнички институт „Никола Тесла”, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Институт за нуклеарне науке Винча, Музеј Јадра, Центар за културу „Вук Караџић”. Да ли сви они дезавуишу јавност и ризикују и сопствено и здравље целе нације? И многе друге независне међународне и домаће специјализоване експертске куће, како је и наведено у објављеним и јавно доступним нацртима Студија о процени утицаја на животну средину пројекта „Јадар”, доказале су да он ни на који начин неће угрозити здравље људи, да ће се простирати на око 220 хектара на територији града Лознице док су економске студије које се односе на пројекат „Јадар” доказале да ће овај пројекат омогућити процват ове регије у целини.

Сва досадашња истраживања и доказане чињенице показују да би „Јадар” био подземни рудник, а не отворени коп, што значи да би имао неупоредиво мањи утицај на изглед терена и животну средину у односу на површинске руднике. Емисије буке и прашине су у оваквим операцијама мање него у операцијама сличног типа на површинским коповима. Централно подручје пројекта заузимало би 220 хектара. За сваки заузети хектар шуме који би био захваћен утицајима који се очекује током развоја пројекта биле би примењене заштитне мере у складу са предвиђеним утицајима који се очекују током развоја пројекта биле би примењене одређене компензационе мере. На подручју пројекта нема заштићених добара, нема „Натура 2000” подручја и нису регистроване ендемске врсте. За све остале врсте и станишта предвиђене су мере у складу са прописима Србије и ЕУ како би се биодиверзитет заштитио и по потреби обновио. То укључује надокнаду кроз подизање нових шумских засада у много већој размери од онога што је обешумљено.

Нацрти и студије потврђују и да нема говора о масовном исељавању становништва због рудника. Тврдња да ће рудник и фабрика направити два милиона „еколошких избеглица” још једна је од дезинформација које круже. Не би било масовног расељавања из еколошких разлога, јер пројекат, како је потврђено стручним анализама, може безбедно да се реализује.

Сасвим супротно, процењује се да би отварање рудника и фабрике могло да привуче нове становнике у Мачвански регион, који годинама бележи тренд депопулације. Истина је да је 157 стално настањених мештана добровољно одабрало да се пресели након продаје имовине, а да би пројекат био реализован, било би неопходно преселити још једно стално настањено домаћинство. Оно што је посебно важно, а што су стручњаци потврдили, јесте да би пољопривреда могла несметано да се одвија уз рудник. Рудник и фабрика би изместили пољопривредну производњу са мање од један одсто укупног пољопривредног земљишта у лозничкој општини. Слегање тла би било минимално, што је за пољопривреду такође важно. Према резултатима моделовања из прелиминарних студија, оно би износило максимално 20 центиметара изнад централне зоне, и то тек након неколико деценија.

Најболније питање оних који протестују последњих дана је да ли би експлоатација литијума утицала на изворе воде? И ту је одговор не. „Јадар” је пројектован тако да  се спречи утицај на изворе воде за пиће, пољопривреду и на плитке подземне воде које су од суштинског значаја за живот локалне заједнице. Два наменска постројења за пречишћавање отпадних вода омогућила би да се готово 70 одсто воде која се вади из рудника, односно која се користи у преради руде, рециклира (рудничке, процесне и процедне воде). Воде из приобаља Дрине, које свакако нису погодне као извор пијаће воде, повлачиле би се по потреби у мањој количини. У тренуцима највећег повлачења свеже воде то би износило свега 0,007 процента укупног протицаја Дрине.

Не постоји, показују истраживања, ризик да рудник и фабрика литијума загаде воде низводно од Јадра. „Јадар” је подземни рудник. Рударске активности би се одвијале на дубини од 370 до 650 метара. Тај простор је водонепропусним слојевима изолован од изворишта вода које захватају локални бунари. Све отпадне воде би биле пречишћене до квалитета речне воде и додатно оплемењене минералима пре враћања у реку Јадар.

Планиране мере заштите осигуравају поштовање свих еколошких стандарда, тако да неће бити загађења реке Јадар нити већих токова попут Дрине, Саве или Дунава. Осим тога, рудник, фабрика и депонија су пројектовани да издрже поплаве вероватноће повратног периода од 10.000 година. То далеко премашује стандарде пројектовања у уобичајеној пракси, који се заснивају на вероватноћи повратног периода поплаве од 100 година.

Сумпорна киселина ни у једном облику не би доспевала у воду, ваздух и земљиште. Она је реагенс који се широко користи у бројним индустријама, укључујући и индустрију хране и лекова. У фабрици би се користила за растварање руде у затвореном систему на ниској температури (90 степени Целзијуса), далеко испод тачке кључања. Самим тим не било испарења, што је потврђено лабораторијским тестовима. Сви гасови би били пречишћени високо ефикасном и провереном технологијом скрубер филтера пре испуштања у атмосферу. И остали аспекти руковања сумпорном киселином осмишљени су према најстрожим међународним стандардима безбедности, те сумпорна киселина не би доспела у воду, ваздух и земљиште ни у једном облику.

Сав отпад из процеса прераде би био у чврстом стању, у облику сличном растреситој сувој земљи, што омогућава збијање током одлагања, чиме се повећава стабилност депоније, а смањује запремина, емисије прашине и могућност загађивања подземних вода. Приближно 50 одсто отпада користило би се за запуњавање подземних просторија након што би се експлоатација у појединим деловима подземног рудника завршила. Отпадом би се руковало на начин који штити земљиште и воду од загађења. Предвиђена локација за одлагање отпада није плавно подручје, тако да нема места бригама да би отпад загадио околно земљиште и подземне воде јер је испод депоније пројектована вишеслојна заштита са дебелим слојем глине, шљунка и геомембраном која може да издржи поплаве и земљотресе. Сама депонија би се попуњавала фазно кроз пет етапа, а након сваке етапе део који је већ попуњен био би рекултивисан.

Имајући све горе наведено у виду, важно је да се о овом пројекту разговара на основу тачних, истинитих и научно доказаних података насупрот нетачним информацијама које појединци злонамерно и у циљу застрашивања јавности пласирају у медијима. Јер је реч о заиста огромном развојном потенцијалу, због чега је дијалог приоритет приоритета.