Japanske ljubavne priče u estonskom ribarskom selu

Magijsko mišljenje je u vekovima bio osnovni način razmišljanja, jer su ljudi pokušavali da nađu odgovore za prirodne fenomene i neočekivane događaje. To govori koliko je bila snažna povezanost čoveka i prirode koju smo danas izgubili, kaže estonski reditelj Marko Rat na početku našeg razgovora na Paliću nakon prikazivanja filma „Osam prizora na jezeru Biva”, u takmičarskom programu „Paralele i sudari” na Festivalu evropskog filma.

„Početna tačka mog filma je magijsko mišljenje, a na tu temu pronašao sam divnu knjigu sličnog naziva sa japanskim legendama. Ona mi je dala elan da ove drevne ljubavne priče koje su ljudi stvorili razmišljajući magijski, prenesem u zapadno okruženje, jer su njihove poruke univerzalne”, kaže Rat o filmu estonsko-finske produkcije čija se radnja odvija u Estoniji, na Čudskom jezeru.

Knjigu je početkom 20. veka napisao nemački autor Maks Dauthendi koji je bio japanofil i interpretirao je japanske priče na evropski način, a Marko Rat i ih je smestio u estonski prostor. „Kao što se Hamlet igra u celom svetu i svakom pozorištu, ove priče su mogle da se dešavaju i u Estoniji, baš kao što bugarski jogurt može da se na bazi bakterijskih kultura pravi i pije i u Srbiji”, kaže autor.

Glumci, akteri priče su Estonci. Sličnosti  mesta radnje je su da su Biva i Čudsko (nemački naziv je Pejpus) ogromna jezera, izgledaju nekima kao okeani i jaki su duhovni centri. Njihovi stanovnici su vekovima u svemu zavisili od jezera, govoreći uvek da „opasna voda može da vam da, ali i oduzme sve”. Sva kretanja u filmu koji autor karakteriše kao fantastičnu tragediju, su na vodi.

„Poruka ovih priča je da smo izgubili kontakt i sa našom duhovnom prirodom. Magijsko razmišljanje je stav da ste direktno povezani sa svime, što je čoveka dovodilo u taj odnos poštovanja sa duhovnom prirodom. Film prikazuje osam prizora istočnjačke umetničke tradicije koja opisuje stanje uma čoveka kroz osam pesničkih motiva, kao što su večernji sjaj, noćna kiša i jesenji mesec. Oni su okvir za osam isprepletenih tragičnih ljubavnih priča, smeštenih u staroverska ribarska sela blizu jezera, na obodima estonsko-ruskih naselja. Gledalac prvo pomisli da su priče na japanskom jezeru Biva, a  onda shvatite da ste između Estonije i Rusije. Fraza '8 prizora na jezeru Biva' je više opšti naziv ovoga žanra. Smestivši radnju u vreme ti veka unazad, hteo sam da pokažem kako smo razmišljali pre racionalističkog i naučnog pristupa. I danas je ostalo sujeverno predanje da kada nam crna mačka pređe put, desiće se nešto loše, a nekada su se potpuno dovodili u vezu nesreća i bilo kakva pojava ili događaj koji joj je prethodio. Taj način razmišljanja nije ni gori ni bolji od ovoga danas, ali se dogodilo da sad za takve pojave uopšte ne hajemo. Sve što radimo, recimo, sa drvećem i vodama, danas radimo bez straha da će nam se vratiti. Mislimo da smo kraljevi. Postali smo arogantni  u gubljenju konekcije sa prirodom čiji smo samo deo i zato mi je cilj da publika na film reaguje emotivno”.

Svih osam ljubavnih priča su povezane, akteri su u ljubavnim trouglovima. Većina likova smatra da  treba da prihvate sudbinski položaj i situaciju, ali neki od karaktera ne veruju u sudbinu već „eksploatišu” situaciju ili partnera. Tačnije, varaju one koji stvarno veruju u sudbinu, kao što se i danas dešava: neki veruju, neki varaju, univerzalno rečeno – kako nam autor objašnjava.

Dešava se velika katastrofa, brodolom u kom strada mnogo dece iz sela. To je ustvari početak filma, od kog se raspliće priča i skoro se čini da je je zaključak kako je kaznu stanovnicima zbog prevara 'namenilo' jezero, ali se na kraju može zaključiti i da je svađa vatrenih ljubavnika „poljuljala” brod.

„Poruka je, svakako, da priroda može da kazni bilo koje preterano i  neskladno ponašanje, i da je šteta što smo izgubili duboku vezu s njom zbog svoje sebičnosti, egocentričnosti i narcizma”, poručuje.

Ovo je autorov četvrti kratki film, iako prvi igrani, do sada je režirao dokumentarce. Završio je režiju u Talinu, glavnom gradu  Estonije, a živeo je i u Danskoj i Kanadi. U susednoj Finskoj voli da boravi, dobri su susedi i govore slično, smatra. Još nije dobio važna priznanja, ali se nada.

Kao dečak, još, voleo je filmove. Posle mature shvatio je da mora da napravi svoj film, iako taj posao danas nije lak. „Treba naći sredstva, ali nekako i mi savremeni autori preživljavamo”.  Kao dete je voleo psihološke filmove. Ingman Bergman, Andžej Vajda i  Karlos Regadas uticali su kao reditelji na njegov pristup.

Na palićkom festivalu bio je prvi put: „Palić je spektakularan, izgleda kao nestvarni filmski set, na pozornici pod vedrim nebom”, kaže. Najjači utisak na njega ostavio je film „78” dana Emilije Gašić, dvostruki pobednik festivala: „Gledajući ga, shvatio sam strahotu bombardovanja i rata na ovim prostorima, za mene je nepojmljiv utisak kako se život nastavljao između sirena”, kaže za „Politiku”.