Ukrajina čeka svoga Obamu

Ukrajina bi za 25 do 30 godina mogla, takođe, da dobije crnog predsednika, preneli su pojedini mediji u bivšoj sovjetskoj republici. Sudeći prema sve učestalijim seobama fudbalera, košarkaša i drugih sportista koji na volšeban način menjaju državljanstvo te su čas Senegalci, čas Eskimi, čas Tajlanđani, Brazilci ili Rumuni, sve je moguće. Ipak, u politici, posebno takozvanoj visokoj, ovakve stvari ne idu baš jednostavno. Jurnjava za loptom nije isto što i voditi državu. Posledice su manje i bezbolnije. I to ne zbog ozbiljnosti ili neozbiljnosti jednog ili drugog posla.

Pobedu Baraka Obame na prošlonedeljnim predsedničkim izborima u SAD svako je dočekao na svoj način. Neko je uspeh demokratskog kandidata doživeo ka istorijski preokret, neko kao samo još jednu od bezbrojnih podvala društvenog sistema koji uporno nastoji da se nametne ostatku sveta kao vodeći, pa možda i jedini. Sam Obama verovatno nije ni pojma imao ko se sve tokom protekle izborne kampanje proglašavao za njegovog prijatelja, a ko za protivnika. Bio je prezauzet okršajima sa Džonom Mekejnom.

Pogled na Vašington

U Ukrajini je sa posebnom pažnjom praćena svaka predizborna, a potom i pobednička Obamina reč. Tražila se bilo kakva naznaka o tome kojim parametrima će se voditi SAD u odnosima sa bivšom sovjetskom republikom posle 20. januara 2009, kada se novi predsednik useli u Belu kuću. U zemlji duboko uvučenoj u međupartijske svađe, borbu za vlast između predsednika Viktora Juščenka i premijerke Julije Timošenko i opasno očešanoj svetskom finansijskom krizom (nedavno su od Međunarodnog monetarnog fonda pozajmili 16,5 milijardi dolara), nade kao da su podeljene. Jedni se nadaju da će crni američki predsednik ubrzati ulazak Ukrajine u NATO i EU, drugi znaju da od toga u dogledno vreme nema ništa. Jer, priznali to u Kijevu ili ne, o mnogo čemu se pita i – Moskva. Toga je svestan i sam Obama.

Politički analitičari slažu se u jednom: ni istočnom ni zapadnom moćniku na pamet ne pada da se preterano gloži oko Ukrajine. Uostalom, sličan stav zauzimaju i Evropljani, a oni su, ipak, najbliži susedi. Pažnja Rusije i SAD u ovom trenutku više je usmerena na međusobno „raketno ogledanje“ – za sada, srećom, samo verbalno. Ipak već i sama činjenica da su za američki „raketni front“ izabrane Poljska i Češka izbacuje Ukrajinu iz igre. Sa druge strane, ma koliko Juščenko insistirao na promeni statusa ruske Crnomorske flote i njenom iseljavanju sa Krima, jasno je da do one ključne 2017. godine (dokle ruski brodovi prema važećem dogovoru treba da ostanu u Sevastopolju) na tom planu malo šta može da bude okončano. A dotle je pitanje na šta će ličiti i NATO i EU i SAD i Rusija, pa i sama Ukrajina.

Ali zato se sve više spekuliše sa sudbinom sadašnje ukrajinske političke elite. Prema mišljenju Konstantina Bondarenka, rukovodioca ukrajinskog Instituta „Goršenin“, Vašington bi mogao da „poradi“ na promenama u najvišem rukovodstvu Ukrajine i pre sledećih predsedničkih izbora koji bi trebalo da budu održani 2010. Rusi teško nalaze zajednički jezik sa Viktorom Juščenkom, a Vašingtonu ne odgovara da se u tom sukobu preterano postavlja na stranu Kijeva i nepotrebno kvari odnose sa Moskvom. Upravo slično evropskoj administraciji u Briselu, koja je, takođe, svesna da očekivanja Ukrajinaca o brzom putu u „bolji život“ (EU, NATO) često prevazilaze okolnosti koje taj put trasiraju. Sličan stav ima i politikolog Vladimir Fesenko, koji uz to podseća na primer pokojnog američkog predsednika Džona Kenedija u kojeg je svet polagao velike nade, a koji u vreme karipske krize samo što nije svet doveo na ivicu nuklearnog rata.

Zaboravljeni izbori

Viktor Juščenko je bio rado viđen gost sa druge strane Atlantskog okeana, ali je isto tako činjenica da nije uspeo Ukrajinu da povede u smeru kojim bi u Vašingtonu bili sasvim zadovoljni. Doduše ni okolnosti mu nisu išle naruku. Stalno poskupljenje energenata nikako nije dozvoljavao stabilizaciju ukrajinske privrede i davanje daha za politička sabiranja. Parlamentarni izbori, koji su, praktično, postali događaj na godišnjem nivou, samo su oslabili poziciju zemlje na spoljnom planu i stvorili utisak o neodlučnosti Kijeva.

Vrhovna rada (parlament) previše je često u blokadi, i to od strane partija na vlasti, pa se neminovno postavlja pitanje da li i sama vlada ima većinsku podršku i u čije ime vrši posao. Vanredne parlamentarne izbore, o kojima postoji čak i zvaničan ukaz šefa države, niko više i ne pominje. Dok se ne razreše politički nesporazumi Ukrajina ne može da se nada da će joj bilo ko spolja pomoći. Bilo SAD, bilo Evropska unija ili Rusija. A za to će, kako sada izgleda, biti potrebno mnogo strpljenja, dobre volje i vremena. I teško je verovati da će bilo ko u tom procesu moći da se poziva na Baraka Obamu.

Inače, u vezi sa pričom o mogućem „crnom predsedniku Ukrajine“, jedino što se da zaključi jeste to da žitelji bivše sovjetske republike definitivno nisu srećni i zadovoljni sopstvenom političkom vrhuškom. Ali i da ne gaje velike nade da bi tim povodom nešto ozbiljnije moglo da se promeni u narednoj četvrtini veka. U Ukrajini baš i nema mnogo „nebelaca“.