Украјина чека свога Обаму

Украјина би за 25 до 30 година могла, такође, да добије црног председника, пренели су поједини медији у бившој совјетској републици. Судећи према све учесталијим сеобама фудбалера, кошаркаша и других спортиста који на волшебан начин мењају држављанство те су час Сенегалци, час Ескими, час Тајланђани, Бразилци или Румуни, све је могуће. Ипак, у политици, посебно такозваној високој, овакве ствари не иду баш једноставно. Јурњава за лоптом није исто што и водити државу. Последице су мање и безболније. И то не због озбиљности или неозбиљности једног или другог посла.

Победу Барака Обаме на прошлонедељним председничким изборима у САД свако је дочекао на свој начин. Неко је успех демократског кандидата доживео ка историјски преокрет, неко као само још једну од безбројних подвала друштвеног система који упорно настоји да се наметне остатку света као водећи, па можда и једини. Сам Обама вероватно није ни појма имао ко се све током протекле изборне кампање проглашавао за његовог пријатеља, а ко за противника. Био је презаузет окршајима са Џоном Мекејном.

Поглед на Вашингтон

У Украјини је са посебном пажњом праћена свака предизборна, а потом и победничка Обамина реч. Тражила се било каква назнака о томе којим параметрима ће се водити САД у односима са бившом совјетском републиком после 20. јануара 2009, када се нови председник усели у Белу кућу. У земљи дубоко увученој у међупартијске свађе, борбу за власт између председника Виктора Јушченка и премијерке Јулије Тимошенко и опасно очешаној светском финансијском кризом (недавно су од Међународног монетарног фонда позајмили 16,5 милијарди долара), наде као да су подељене. Једни се надају да ће црни амерички председник убрзати улазак Украјине у НАТО и ЕУ, други знају да од тога у догледно време нема ништа. Јер, признали то у Кијеву или не, о много чему се пита и – Москва. Тога је свестан и сам Обама.

Политички аналитичари слажу се у једном: ни источном ни западном моћнику на памет не пада да се претерано гложи око Украјине. Уосталом, сличан став заузимају и Европљани, а они су, ипак, најближи суседи. Пажња Русије и САД у овом тренутку више је усмерена на међусобно „ракетно огледање“ – за сада, срећом, само вербално. Ипак већ и сама чињеница да су за амерички „ракетни фронт“ изабране Пољска и Чешка избацује Украјину из игре. Са друге стране, ма колико Јушченко инсистирао на промени статуса руске Црноморске флоте и њеном исељавању са Крима, јасно је да до оне кључне 2017. године (докле руски бродови према важећем договору треба да остану у Севастопољу) на том плану мало шта може да буде окончано. А дотле је питање на шта ће личити и НАТО и ЕУ и САД и Русија, па и сама Украјина.

Али зато се све више спекулише са судбином садашње украјинске политичке елите. Према мишљењу Константина Бондаренка, руководиоца украјинског Института „Горшенин“, Вашингтон би могао да „поради“ на променама у највишем руководству Украјине и пре следећих председничких избора који би требало да буду одржани 2010. Руси тешко налазе заједнички језик са Виктором Јушченком, а Вашингтону не одговара да се у том сукобу претерано поставља на страну Кијева и непотребно квари односе са Москвом. Управо слично европској администрацији у Бриселу, која је, такође, свесна да очекивања Украјинаца о брзом путу у „бољи живот“ (ЕУ, НАТО) често превазилазе околности које тај пут трасирају. Сличан став има и политиколог Владимир Фесенко, који уз то подсећа на пример покојног америчког председника Џона Кенедија у којег је свет полагао велике наде, а који у време карипске кризе само што није свет довео на ивицу нуклеарног рата.

Заборављени избори

Виктор Јушченко је био радо виђен гост са друге стране Атлантског океана, али је исто тако чињеница да није успео Украјину да поведе у смеру којим би у Вашингтону били сасвим задовољни. Додуше ни околности му нису ишле наруку. Стално поскупљење енергената никако није дозвољавао стабилизацију украјинске привреде и давање даха за политичка сабирања. Парламентарни избори, који су, практично, постали догађај на годишњем нивоу, само су ослабили позицију земље на спољном плану и створили утисак о неодлучности Кијева.

Врховна рада (парламент) превише је често у блокади, и то од стране партија на власти, па се неминовно поставља питање да ли и сама влада има већинску подршку и у чије име врши посао. Ванредне парламентарне изборе, о којима постоји чак и званичан указ шефа државе, нико више и не помиње. Док се не разреше политички неспоразуми Украјина не може да се нада да ће јој било ко споља помоћи. Било САД, било Европска унија или Русија. А за то ће, како сада изгледа, бити потребно много стрпљења, добре воље и времена. И тешко је веровати да ће било ко у том процесу моћи да се позива на Барака Обаму.

Иначе, у вези са причом о могућем „црном председнику Украјине“, једино што се да закључи јесте то да житељи бивше совјетске републике дефинитивно нису срећни и задовољни сопственом политичком врхушком. Али и да не гаје велике наде да би тим поводом нешто озбиљније могло да се промени у наредној четвртини века. У Украјини баш и нема много „небелаца“.