Vinaver, sudbinski vezan za srpsku kulturu

Biografija Stanislava Vinavera „Konstantin, Knjiga o Vinaveru, Srpstvo kao sudbina“, iz pera istoričara Branislava Stankovića, i u izdanju novosadskog Prometeja, odslikava važnost ove renesansne ličnosti naše avangarde u okvirima srpske i evropske kulture. „Bio je pesnik, erudita, prevodilac sa sedam jezika, sorbonski đak i Bergsonov student, diplomata i novinar, poznavalac muzike, koji je svo svoje znanje i iskustvo sublimirao u svoju odanost srpstvu, što najbolje možemo uočiti u njegovoj poslednjoj i zavetnoj knjizi `Zanosi i prkosi Laze Kostića`, smatra autor.

Stanković čitaoca prvo upoznaje sa porodicom, u kojoj će se javiti ovako svestrana ličnost. Kako kaže, doktor Avram Vinaver i Rozalija Ruža Vinaver, poticali su iz uglednih jevrejskih porodica u Varšavi. Oboje su stekli visoko obrazovanje, Avram je završio medicinu, a Ruža muzičiki konzervatorijum, i bila je odlična pijanistkinja. Bili su to ljudi širokog znanja i govorili su više jezika.

Takođe, i kao Šapčanin, Stanković o Vinaverovima zapaža:

-Došavši u Srbiju, brzo su se posrbili i `pošapčanili`, što je neizostavno uticalo na formiranje njihove dece, posebno Stanislava. Stanislav je odrastao u Šapcu u Rabadžijskom šoru, uz zvuke Baha i Šopena okružan knjigama svetskih klasika. Ali, u isto vreme opijen šabačkom kaldrmom, on se sudbinski vezao za narod, čijoj je istoriji i kulturi posvetio čitav svoj život i svoje stvaralaštvo. Vinaver je bio jedan od najradoznalijih ljudi svog doba- smatra Branislav Stanković.

Njegovo delo opisuje Vinaverovu snažnu rodoljubivu crtu, koja ga tokom Balkanskih ratova i zatim Velikog rata navodi na to da deli sudbinu svoga naroda, preko golgote Albanije, do Krfa, kao kao jedan od 1300 kaplara.

„Naša generacija izvršila je zadatak koji je bio očekivan od nje. Najveći deo naših drugova pao je ili izbačen iz stroja. A dao je veličanstven primer, koji je oduševio umorne vojnike, koji im je dao krila.Uspeli smo da budemo najbolji vojnici, ali smo se manje-više, u tom naporu svi slomili(...)“,  pisao je Vinaver u „Pariskom dnevniku“. On je opevao žrtve svojih mladih drugova iz Velikog rata, što je naročito u komunističko vreme bilo drugačije tumačeno.

- Njegova knjiga „Ratni drugovi“ posvećena saborcima iz čuvenih 1300 kaplara, objavljena je 1939. godine i odmah je od dela kritike dočekana na nož zbog svoje srbofilnosti. Naročito od onog dela koji je bio blizak stavovima KPJ. Zato ne čudi kritika Bogdana Pešića, mladog komsomolca, koja se pojavila u novogodišnjem broju „Mlade kulture“ 1940. godine i koja ne stavlja akcenat na literarna dostignuća Vinaverove zbirke, već na ličnost samog pisca i tematiku koju obrađuje.To je već bilo vreme kada nas je Miloš Crnjanski pozivao da stvari gledamo sa „srpskog stanovišta“, naslućujući tragediju koja nam se približava. Te njegove slutnje obistinile su se nakon Drugog svetskog rata i uspostavljanja perioda komunističke diktataure. Stanislav Vinaver postaće najprogonjeniji srpski pisac u posleratnom periodu. Najžešći napadi na njega dolaziće od Mihaila Lalića i Marka Ristića. Verujem da mu je glava na ramenima ostala čitava jer je Drugi svetski rat proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj, kao srpski oficir, što ga ipak nije spasilo druge vrste progona, koji ga je na kraju koštao zdravlja i života- ističe Stanković.

Po odlasku sa Krfa, kao prevodilac srpske dilomatske misije, Vinaver je kao i mnogi drugi naši intelektualci, po zadatku Vlade, otišao u najpre u Pariz, a zatim u Petrograd, gde je bio svedok Oktobarske revolucije. Kasnije, diplomatsku karijeru nastavio je pri Kraljevskom poslanstvu u Berlinu, nasleđujući Miloša Crnjanskog.

 - Rusija je u tom periodu ušla u krvavi građanski rat o čemu je Vinaver svedočio u knjizi „Ruske povorke“. Ipak je uspeo mnogo da učini na okupljanju dobrovoljaca za Solunski front. Tokom boravka u Berlinu, u našem diplomatskom predstavništvu, mnogo je učinio da spreči prebacivanje krivice za izbijanje Prvog svetskog rata na Srbiju. A, uoči Drugog svetskog rata, tokom jednog prijema kod Gebelsa, neprekidno se glasno išmrkivao u maramicu, tako izražvajući svoje neslaganje sa politikom koju je domaćin propagirao- kaže Stanković. 

U važnom delu ove biografije, reč je i o odnosu Vinavera sa savremenicima, posebno sa vladikom Nikolajem Velimirovićem i Momčilom Nastasijevićem, koga je izuzetno cenio. Vinaver je bio i u ulozi vodiča slavne Slavne Rebeke Vest i tako uticao na njen doživljaj Srbije i srpskog naroda u delu „Crno jagnje sivi soko“.

-Vladika Nikolaj bio je deset godina stariji od Stanislava Vinavera. Uprkos tome što su potekli iz potpuno različitih društvenih miljea, kao da je postojala neka nit koja se nevidljivo provukla kroz njihove živote i čudno ih spojila, iako su gotovo čitavog života jedan drugome bili stranci. Obojica su bili erudite i poliglote, koje su svoje obrazovanje sticali na prestižnim univerzitetima u Evropi. Obojica su bili učesnici Balkanskih i Prvog svetskog rata, kao dobrovoljci. Obojica su, nakon Albanske golgote, sa Krfa otišli u svet da obaveste javno mnenje o pravednosti srpske borbe i stradanju srpskog naroda. Obojica su najpre otišla u Pariz, odakle vladika Nikolaj nastavlja put u Englesku i Ameriku. Vinaver je upućen na istok u Petrograd. Obojica su se tokom svojih misija, pored propagandnog rada, bavili okupljanjem doborovoljaca za Solunski front. Obojica su pisali o Šekspiru. Obojica su se prilikom posete Rabindranata Tagore Beogradu sreli sa njim. Obojica su prijateljevali sa Dimitrijem Mitrinovićem, bili su opčinjeni Makedonijom i verovali da će mistika doći sa njenih jezera, što je vladika Nikolaj i potvrdio usvojim `Omilijama`, `Ohridskom prologu` i `Molitvama na jezeru`. Vinaver je pisao: `Volim Staru Srbiju. Volim Makedoniju. Volim Šar-planinu(...) Volim most na Vardaru. Žalim što Srbija nema sto Vardara, i sto mostova preko Vardara. Volim ovdašnju nošnju. Ćute, nekako ispijeni u sebe okrenuti. Ali je pesma božanstvena`. Obojica su bili protivnici nacističke Nemačke, bili su sužnji i logoraši u nemačkim koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata i u tom periodu odbili da raspiruju netrpeljivost protiv komunista i bratoubilački rat, iako su bili antikomunisti. Vladika Nikolaj odbio je da potpiše `Proglas protiv komunista`, a Vinaver se pobunio protiv ideje srpskih oficira u logoru Osanbrik da se organizuju i da se, uz pomoć Nemaca, vrate u Srbiju kako bi se suprotstavili komunistima. Obojica su bili progonjeni od komunista. Obojica su se, nakon popuštanja komunističkih okova, vratili na velika vrata u srpsku kulturu i duhovnost, u kojoj su ostavili nemerljiv trag - objašnjava Stanković.

Jedan od najpotresnijih delova ove knjige svedočanstvo je o Vinaverovoj sahrani, (kojoj je pored ostalih prisustvovao i Ivo Andrić), iz rukopisa Milana Jovanovića Stojimirovića „Još po nešto o Vinaveru“, koji se čuva u Matici srpskoj.

Kako dodaje Branislav Stanković, Stojimirović piše da je bio začuđen i do suza potresen kada je shvatio da Vinavera sahranjuju po pravoslavnom običaju, i da mu je sahrana potpuno nalikovala na sahranu kakvog šumadijskog seljaka čiji sanduk na večni počinak, pored drugih, nosi i njegov sin. Tom prilikom je saznao da je Vinaverova krsna slava bila Đurđevdan.