Britanija se suočava sa socijalnom katastrofom

Nemiri u Britaniji prevazilaze obično nezadovoljstvo radničke klase prema imigraciji. Većina demonstranata su predstavnici niže klasa belaca o kojima su vlasti zaboravile da vode računa, dajući prednost i pogodnosti onima koji dolaze u Britaniju. Zemlja se suočava sa socijalnom katastrofom, piše britanski „Telegraf“.

Britanija je uvek imala radničku klasu i nižu klasu, a upućeni  komentatori su uvek imali jasno razumevanje ove elementarne razlike. Džordž Ozborn je uvek isticao ovo pitanje u eri štednje, saosećajući sa radnicima koji rade u smenama „koji mogu da vide samo zatvorene roletne svog komšije kako dremaju i žive na džeparcu“.

Toni Bler, kada je pokušao da „očisti“ tržne centre od marginalaca u kapuljačama – za mnoge ovo nije ništa manje simbolično od otuđenja od nikaba.

Međutim, u jeku ratova oko Bregzita i nerešivog sukoba između oklevetanih masa i metropolitanske srednje klase, naše razumevanje fundamentalnih društvenih nijansi je isčezlo.

Neki su brzo opisali prošlonedeljne nemire kao bes radničke klase na imigraciju. Ovakva formulacija je krajnje uvredljiva za radničku klasu. Da, ona veruje da su svi zaboravili na nju, ali u isto vreme žestoko mrzi haos i više voli da mirno zahteva promene od političara preko glasačke kutije.

Osim toga, ovo je takođe suštinski netačno: iz sudskih izveštaja jasno proizilazi da su mnogi izgrednici bili upravo sa dna lestvice, a neki sa gomilom krivičnih prijava i velikom kriminalnom istorijom, bez stalne adrese.

Istina je da su niži beli slojevi ogorčeni izdajom elita zbog pitanja imigracije. Međutim, njihov bes ima drugačiji i alarmantniji ton. Konzervativci su ljuti zbog nevoljnosti nekih imigranata da se asimiliraju u društvo i užasnuti su haosom koji se dešava na granici.

Niži slojevi su besni jer „prosjaci koji su došli u velikom broju“ oduzimaju od njih, starosedelaca Anglosaksonaca, beneficije koje im pripadaju po pravu rođenja. Za grupu koja je svesna svog statusa „otpadnika“ u očima društva, beskompromisni „beli ponos“, koji u svakom trenutku preti da rezultira otvorenim šovinizmom, služi kao osnovno pokretačko gorivo.

Vešto manipulišući čitavim nizom emocija, od samopoštovanja do samoprezira, krajnja desnica takvim ljudima ubedljivo govori ono što žele da čuju, umesto ono šta bi trebalo da kažu.

Tumačenje nereda kao jednostavnog odgovora na imigraciju je krajnje pogrešno. I to nisu demoni Tačerove ere koji se grče u ruševinama neoliberalizma, kako bi levica želela da mislimo.

Bela podklasa se stalno širila od 1960-ih zbog dve fatalne greške. Prva je žalosna stopa raskrinkavanja zločina zbog pogrešno ukorenjenog stereotipa da „zatvor ne funkcioniše“.

Pristalice ove teorije brkaju užasno loše rehabilitacione sposobnosti zatvora sa zadatkom odvraćanja potencijalnih kriminalaca. Druga je da je država blagostanja, nesvesno podstakla eksplozivan rast broja jednoroditeljskih porodica.

Ali bili smo upozoreni da će se to neizbežno dogoditi. Još osamdesetih godina prošlog veka, priznati američki sociolog Čarls Marej upozorio je da će Britanija razviti neizbrisivu društvenu rupu sličnu crnoj podklasi američkih gradova – ako se ne smire preovlađujući trendovi – leglo uličnih pljačkaša, parazita iz socijalne zaštite, sitnih lopova i alkoholičara u roku od pet godina.

Izgleda da se katastrofična proročanstva ostvaruju. Fiksacija vlasti na uskraćivanje i kriminal etničkih manjina, odvratila ih je od posla.

Nezaposlenost među mladim belim muškarcima je skočila, dok je među ostalim grupama naglo opala. Muškarci poreklom iz Bangladeša imaju manje šanse da budu nezaposleni nego beli Britanci. A crnkinje su manje nezaposlene od belkinja Britanki.

Na severu zemlje sve je više belaca među osuđenima za trgovinu drogom.

Niko nema pojma kako da vrati ovog duha u bocu. Da bi se to postiglo, neće biti dovoljno poništiti katastrofalnu liberalnu politiku. Nižu klasu ometa ne samo uskraćenost ili „naučena“ zavisnost od blagostanja, već i njena sopstvena očajnička borbenost — ono što naučnici nazivaju „kulturom siromaštva“.