„Književne planine” Olge Tokarčuk

Deseti festival „Književne planine”, u organizaciji Fondacije Olge Tokarčuk, po svom obimu i sadržaju predstavlja aktuelno najveći društveno-književni događaj koji okuplja najznačajnije predstavnike kulturnog života u Poljskoj. Pokrenut je još 2015. na inicijativu nobelovke, s čijeg je drvenog trema kuće u Krajanovu ona mobilisala promociju regiona Donje Šlezije, kao svoje izabrane domovine, a s ciljem da se u kulturnom životu aktivizuje lokalno stanovništvo i populariše čitalaštvo. Tokom tih prvih festivala dominirala je prisna atmosfera susreta u ambijentu njene bašte sa zasadom lavande, i ta bliskost je bila jedan od najvažnijih elemenata događaja. Pošto je osvojila Nobelovu nagradu, Olga je osnovala svoju fondaciju, i „Književne planine” od tada se sve više razvijaju i proširuju svoje potencijale, da bi u ovoj, jubilarnoj godini, dostigao rekordan broj događaja: više od 150.

Za 11 dana, scene na 22 lokacije u Donjoj Šleziji posetilo je 230 gostiju, dočekanih u Novoj Rudi, Klocku, Valbžihu, Švidnjici, Klockim Ludvikovicama, u Srninom zamku u Gornjoj Šćinavki. Održano je 11 koncerata, prikazano devet filmova, organizovano pet izložbi, dve pozorišne predstave i 14 radionica i seminara tzv. Letećeg narodnog univerziteta – čiji je cilj obrazovna delatnost za populaciju koja nema pristupa kulturnom životu u velikim gradovima. Univerzitet je pokrenuo ključne društveno-političke teme: nametnutu polarizaciju u društvu koju političari koriste kao polugu vlasti, indoktrinaciju u medijima koji cenzurišu diskusije o gorućim temama, poput prava radnika, nasilja u porodici, ekološke katastrofe i selektivnog primenjivanja zakonodavstva u fundamentalnim pitanjima za život zajednice. Na brojnim radionicama, seminarima i razgovorima o ekološkim, društvenim, istorijskim pitanjima učesnici diskusija imali su neograničenu slobodu reči i mišljenja, što je bilo veoma inspirativno.

Ovogodišnji festival koncipiran je u duhu Olginog eseja o zemlji Metakse, toj figuri međuprostora, onoga „između” što spaja suprotnosti, povezuje očigledno s neočiglednim, u kojoj nestaju postojani putokazi i otvaraju se nove perspektive i ideje. Shodno tome, na festivalu su učestvovali ne samo istaknuti književnici i umetnici nego i filozofi, naučnici, istoričari, političari, psiholozi, pravnici, ekolozi, aktivisti. Pokrenute su teme jednakosti, uticaja klimatskih promena i ekologizovane industrije, organizovan je besplatni kolektivni prevoz, a u ponudi su bila samo jela bez mesa. „Književne planine”, naprosto, demonstrirale su učinak politike spram učinka kulture, a tome je potpomogla prisutnost ogromnog broja posetilaca, ljudi iz publike koji su svojim aktivnim učešćem u debatama pokazali da su još značajniji akteri od samih stvaralaca.

Paralelno s festivalom „Književne planine” ove godine održan je kao njegov integralni deo i Festival prevodilaca Olge Tokarčuk, koji predstavlja kontinuitet Prvog svetskog kongresa, održanog pre dve godine u Vroclavu. Iz celog sveta i sa svih kontinenata na festival su ovog puta stigla 34 prevodioca i predstavljena su publici kao autentični ambasadori poljske kulture, kao lica koja kreiraju sliku te zemlje i njenog jezika, šire ideje i geografski proširuju diskusiju o književnim temama. Olgine knjige do sada su prevedene na 52 jezika koja obuhvataju više od 160 prevodilaca i, zahvaljujući njihovom radu, čitaju se i u Brazilu, Indiji, Južnoj Koreji, čak Šri Lanki. Do sada je objavljeno ukupno gotovo 400 izdanja i taj broj stalno raste.

Na više lokacija (Nova Ruda, Klocko, Ludvikovice klocke) održano je nekoliko panela, tematski definisanih kao „Jezički mostovi i (pre)mošćavanje”, „Neprozirni prevodilac”, „Prevodilački kanon poljske književnosti” i „Prevodilački Prozori” . U diskusijama je učestvovalo 18 prevoditeljki i prevodilaca. „Kineski jezik ne poznaje pojam katharsis”, otkrila nam je je Li Jinan; „U hebrejskom jeziku nema blagosti, i ja se s tim borim”, rekla je Mirijam Borenštajn iz Izraela. Pored debata, organizovan je i sadržaj za najmlađe: kulinarske radionice iz Grčke, Češke i Italije i prenošenje u svet bajki iz Francuske, Brazila i Norveške. Sve to učinilo je da ovaj festival još jednom utvrdi i podstakne jačanje solidarnosti i zajedništva, vrednosti čiji deficit svi osećamo.

Publiku je zanimalo šta mi vidimo u poljskoj književnosti kad se naša ljubav prema Poljskoj ne reflektuje na visinu naših honorara i otkuda ideja o konstituisanju Prozora, Udruženja prevodilaca svetova Olge Tokarčuk. Iznoseći sopstveno iskustvo, apostrofirala sam poraz svoje formativne pripadnosti nekadašnjoj otadžbini, Jugoslaviji, zbog čega sam, između ostalog, inicirala novu zajednicu koja okuplja moje kolege, Olgine prevodioce iz celog sveta. Ta zajednica funkcioniše već dve godine i svi je nazivamo Porodica – poljski Rodzina, etimološki Rodinia, prapostojbina, superkontinent koji integriše samo naizgled udaljeno i nespojivo.

Kao nijedan drugi poljski nobelovac, Olga pretvara književnost u život. Krum Krumov, bugarski prevodilac, proživljavajući post iterum stanje, ovako je to sažeo: „Ovaj festival omogućio nam je ne samo da se sretnemo s drugim članovima Porodice u olgovskoj atmosferi Donje Šlezije nego i da upoznamo, čujemo, vidimo i druge umetnike. I da, isto tako, budemo viđeni, da nas upoznaju i čuju. Ovakvi susreti unose živopisnost, afirmišu različitost i ukazuju na jednu od važnijih vrednosti Olginog stvaralaštva – povezivanje ljudi. Usuđujem se tvrditi da se hemija među nama, prevodiocima, prenela na publiku i gledaoce, i po povratku iz Donje Šlezije, ja i dalje evociram u sebi to prekrasno, zajedničko vreme – intimno, terapeutsko, izgrađujuće.” A na zajedničkoj fotografiji makedonska prevoditeljka Lidija Tanuševska dopisala je: „Olga obedinuva! Preveduvačkata na grčki, preveduvačkata na makedonski, O. T. i preveduvačot na bugarski jazik. Kniževni planini.”