Samo srećan čovek može da bude lep

Najvažnije pravilo za srećan život je jačanje volje. Nemoguće je da odjednom budete genije koji zna sve da radi. Morate najpre polako negde da učite, a onda kada dođete na red, da se ohrabrite i da zakoračite negde. Sećam se koliko mi je prvi put ruka zadrhtala kada je trebalo da zasečem skalpel u ljudsku kožu. Ne može se večito ostati na površini. Mora čovek da traži više od sebe. I nemojte da vam to pada teško jer se to uvek isplati. Definitivno je uvek čovek srećniji posle toga. Ovo je jedan od saveta koji je u podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” istakao primarijus dr Milan Colić, specijalista opšte hirurgije.

On smatra da čovek kada ništa ne planira, onda mu se i dese najlepše stvari u životu. Mnogi ne znaju da ovaj vrstan doktor ima više od 35 godina novinarskog staža i to profesionalnog. Kaže da bi i sada kada bi mu neko rekao da treba da ide da izveštava o nečemu odmah otišao, jer ga taj posao odmara i uopšte to ne doživljava kao napor.

– „Osetio” sam novinarstvo kada sam počeo da radim emisiju „Prekobrojni čas” na RTV Studio B, tada čuvene medijske kuće koja je iznedrila mnoga velika imena našeg novinarstva, i to sam radio od 1976. do 1980. godine. A onda sam kao čovek koji mnogo priča, a program je bio emitovan uživo pa nije baš mogla reč tako lako da se kontroliše, morao da prestanem da radim. Upisao sam medicinu, završio sam fakultet, a onda sam 1991. ponovo pozvan da dođem da radim. Čast mi je da sam putovao liftom sa Duškom Radovićem, sa Đokom Vješticom, Lilom Radonjić… Sa ekipom sam osnovao prvi medicinski program jer do tada je o tome pričao samo Bane Vukašinović na prvom programu RTS– a. Osnovao sam emisiju i to sam radio godinama. Novinarstvo je ostala moja ljubav i danas – istakao je dr Colić.

Njegov stav je da samo srećan čovek može da bude lep. Nesrećan čovek ne može jer je to onda neka bleda fotografija.

– Ako neka žena Italijanka ili Francuskinja ima lepe oči, ona će se obući i našminkati tako da vi vidite samo oči. Istaknite ono što je na vama najlepše. Dozvolite da okolina vidi samo ono što je vaš atribut. Nekada su bile retke operacije nosa, a sada su, posle ugradnje silikona u grudi, jedne od najdominantnijih. Ono što ženama naročito smeta, s punim pravom su ono što daje umoran izgled. To su gornji kapci, uglavnom. Nekada tako izgledaju od rada, nekada zbog toga što mnogo više vremena provodimo ispred kompjutera i večernjeg svetla. Moj sin kada je imao oko 20 godina, prvi put sam mu ubrizgao botoks, ali samo jednom i prestao je da „bora” čelo. Bolje je da to uradite i prestanete u jednom trenutku. Sada se ide na to da se izbegne operacija, da se izbegne lifting time što se ubacuje velika količina hijaluronske kiseline. To je obavezno loš efekat na dugoročne staze i vidite one „punjene ptice”. Ja sam radio na sebi i lifting, i gornje kapke, i donje kapke, i liposukciju... I kažu mi ljudi da mi se ništa ne vidi. Pa nisam hteo da budem neuspeli tridesetogodišnjak i da idem „blokiran” kao Kinez. Mislim da je čak nekulturno izgledati više od deset godina mlađe nego koliko zaista imate godina u ličnoj karti – smatra gost našeg podkasta.

Dešava mu se da dođu pacijentkinje i, na primer, kažu kako je neka njihova drugarica stavila silikonske implante od 400 grama, pa bi i one.

– Odgovorim da to ne dolazi u obzir i da tako ne možemo da pričamo. Moraju da stanu ispred ogledala i da mi objasne šta žele. Jer možda nešto žele ali to zavisi od milion nekih faktora i nije na njima da to znaju. Ipak, ne bavimo se mi ovim poslom preko 30 godina, idemo na kongrese, učimo, razgovaramo sa kolegama, da bi sad neko došao i rekao „Dobar dan, dajte mi 400 grama silikona” – kaže dr Colić i otkriva kako je izgubio sudski spor od jedne pevačice koja ga je tužila jer je neko hakovanjem kompjutera u klinici „oteo” njene slike i objavio ih u jednom tabloidu. Nije mu bilo lako ni kada ga je jedna žena iz Makedonije tužila jer je posle operacije smanjenja grudi otišla i kod kuće zatekla muža sa ljubavnicom.

Gost našeg podkasta pamti i slučaj kada mu je u bolnicu došao čovek sa bombom kašikarom, koju je zavrteo na stolu tražeći da besplatno operiše njegovu partnerku.

– Rekao mi je: „Doktore, ne da nećeš sada da naplatiš, nego ćeš da vratiš one pare što ti je platila pre tri-četiri godine”. Rekao sam mu da izađe napolje. Tada je on izvadio tu kašikaru, a ja rekao da mu vraćam sve i da ću mu dati i za taksi – ističe dr Colić.

Nerado se seća devedesetih godina prošlog veka. Na leđima je nosio bocu sa kiseonikom, pa su ga komšije pitale da to nije neki moderni aparat za kiseljenje kupusa.

– Devedesetih su bili aktuelni oni čuveni obračuni na splavovima i onda bande krenu tamo da se obračunavaju i nastave to u hodniku bolnice. Onda ne znate da li da bežite ili da spasavate nekoga. Pa odete u operacionu u salu, onda uđe neko od njih i kaže: „Doktore, pazi se, čuvaj se ako ne preživi”, a pacijent već polumrtav – priseća se naš sagovornik.

Imao je slučaj koleginice koja je dala otkaz i otišla u manastir.

– Ta koleginica je bila gradski lik u današnjem žargonu, znači neko ko je išao na premijere, na žurke, na avangardne postavke u gradu, na izložbe, imala je široko obrazovanje i onda odjednom, dolazi do neke transformacije. Otišla je u neki grčki pravoslavni manastir u SAD – objašnjava dr Colić.

Učestvovao je i humanitarnoj misiji u Južnom Sudanu 1994. godine.

– Učestvovao sam u stvaranju te zemlje i deset godina sam bio na listi ratnih zločinaca Severnog Sudana, od koga su se oni odvojili. A ja sam samo radio kao doktor za norvešku nevladinu organizaciju. Nisam znao da sam strateški toliko važna ličnost jer sam bio jedini doktor tamo. Oboren mi je avion kojim sam leteo, pa sam imao i prinudno sletanje, a radio i carske rezove, i zbrinjavao ujede nilskog konja, i ratne rane, i amputacije… Ljudi su umirali od ujeda ce-ce muve, da ne govorim od side, od tuberkuloze. Tamo je temperatura od 40 stepeni normalna, povremeno prolazi aviončić na svakih nekoliko dana i baca hranu u konzervama, mleko u prahu, baca neke stvari. Prva civilizacija je na par hiljada kilometara daleko i svaki dan imate bombardovanje. Dolazili su nekim starim ruskim avionima, otvarali gepek aviona i ručno izbacivali granate – otkriva dr Colić.

Za 15 dana prestanete da se plašite – ako ste normalni, kaže on. Da mu se koji mesec ranije nije rodio sin, verovatno se nikada ne bi ni vratio u Srbiju.

– To je bila takva zbirka ljudi kao iz stripa „Korto Malteze”, a divno se svi slažu kao što bi selektor košarkaša Svetislav Pešić rekao: „Svi za jednog, jedan za svi”. Znači, fenomenalno. Na primer, tu je bio pilot, Norvežanin, koji je objasnio da je deset godina vozio džambo džet na relaciji Oslo–Tokio, što mu je postalo dosadno. Šef misije bio je Irac, katolički misionar, njih je prevodio iz paganstva praktično u hrišćanstvo i onda mu je to dosadilo, pa je skinuo mantiju, oženio je mis Južnog Sudana i počeo da pravi planove gde će da prođu rezervari za vodu, kuda će vojska proći i tako dalje. Medicinske sestre, Amerikanke, Norvežanke, sve su bile tamo humanitarno. Ne mogu da objasnim fenomenalnu energiju tih ljudi koji su stvarno bili tamo samo da pomognu i samo zbog dobre volje. Jednog dana su se pojavili nadzvučni avioni i pobili pola ljudi s kojima sam radio… Morao sam da se vratim kući. To je bio neki famozni trenutak koji me je spasao. Zatekao sam samo novinara Bi–Bi–Sija, pa smo zajednički napravili reportažu – napominje dr Colić.

Prisetio se i trenutaka kada je prejedrio Atlantik sa ekipom naših ljudi za 19 dana, 23 sata i pet minuta.

– Tada sam shvatio, na primer, zašto je rum gusarsko piće i zašto su se svi gusarski ratovi vodili zbog ruma. Dakle, talasi su visoki nekada i po sedam, osam ili 10 metara, mrkla noć okolo, sve oko vas je slano, u očima, u ustima, u nosnicama, u nozdrvama… Jako, žestoko, slatko piće direktno resetuje ono slano što vam se nagomilalo tokom prethodne smene dežurstva na jedrenju – ističe gost našeg podkasta.

Pamti mnoga lepa putovanja. Sa kumom je jednom otišao najpre za Karakas, u Venecuelu, prošao je direktno do izvora Amazona, kroz celu amazonsku džunglu. Pa je prešao granicu sa Brazilom, pa onda prepešačio kroz francusku Gvajanu, i došao do grada Manausa, koji je fascinantan sam po sebi, jer 1.000 kilometara oko njega okolo je džungla. – I onda morate da potpišete vojsci da vas, ako vas nema deset dana, ne traže, pošto nema šanse da vas neko nađe. Dobijete vodiča, koji je sklonjen od civilizacije. On je, na neki način, poludivlji čovek. Domorodac koji ima zadatak da vas odvede iz tačke A u tačku Be. Tamo je govorio jezik portugalski, ja znam španski, pa smo se mi isporazumevali nekako. Ali on mi, na primer, otrovnom strelicom, duvaljkom skine papagaja, pa ga pojedemo. Onda uveče kaže da ako vidimo crveno oko znamo da je to krokodil. Mislio sam da hoće da me uplaši. Pogledao sam baterijskom lampom, a oko mene je bilo 50 crvenih očiju. Ili se dešavalo da tarantula spava iznad vas… Zato prestanete toga da se plašite posle određenog vremena. Dešavalo se da idem sa tim čovekom, budem mrtav umoran, i onda mi on da nešto da udahnem, pa posle dva minuta mogu da prepešačim još koliko hoćete. Šta sam ja to udahnuo? Nemam pojma. Neki stimulans na njihov način. Pamtim susret sa nekom grupom vodiča. Izvadili su neku rakiju od palmovog srca, za koju se smatra da probaš samo dva gutljaja i padneš u nesvest od pijanstva. Ja nisam znao da oni nemaju ferment za varenje alkohola. Njih alkohol hvata 100 puta brže nego nas. Popio sam pet-šest čašica, sutradan sam im bio bog – priseća se dr Colić.

Prvi put je bio u Nepalu 1986. godine, kada nije bilo turističkih aranžmana, i otkrio je, čini mu se, drugu planetu.

– Pre nekoliko godina sam išao u kraljevinu Mustang, za koju većina ljudi čak i ne zna da postoji, a ta zemlja je od 2008. godine pod suverenitetom Nepala. Tamo nema nijedan kilometar asfalta, a mi smo bili prva ekspedicija koja je prošla to sa 500 kilometara biciklom na visini od 4.000 metara. Bilo je teško, ali vodio nas je Dragan Naćimović, jedini Srbin koji se popeo na Mont Everest bez kiseonika pre više od 20 godina. Od 1992. godine oni puštaju samo po hiljadu ljudi godišnje da uđu u zemlju, i mi smo bili prva ekspedicija koja je prošla biciklom pod tim planinskim vrhovima Himalaja – dodaje dr Colić.

Naš gost kaže da stalno priča ljudima koji su gojazni – da ne mogu da oslabe ako ne doručkuju. Misli da je relativna umerenost u svemu jako važna. Ali i da preterivanje ponekad nije naodmet.

– Ne možete večito ni da se štitite, jer ljudi koji se večito štite i stoje u senci i budu potišteni pre ili kasnije. Mislim da je zdrav život u suštini stalno kretanje. Bavite se sportom ukoliko volite sport, ali nemojte da preterujete. U Americi su na primer popularne klinike za odvikavanje od zdravog života. Znači nemojte preterivati ni u čemu, a opet pravite izlete ponekad, igrajte do zore, budite neispavani, da vidite kako izgleda druga strana, ali opet slušajte sebe, budite srećni, dajte svoj maksimum. To je najvažnije – poruka je dr Colića.

Položili smo kozmetički zanat

Prim. dr Milan Colić kaže da su brat i on 1989. godine, kada su želeli da otvore ordinaciju, u početku mogli da se registruju samo kao estetik studio. Onda su im rekli: „Pa čekajte, ne može tako, morate biti kozmetičari.”

– I nismo mogli to da uradimo kao doktori, pa smo onda obojica položili kozmetički zanat, tako da imam i majstorsku diplomu kozmetičara. Onda je ubrzo bilo moguće preći na neku zdravstvenu delatnost. Pa smo otvorili preduzeće za pružanje zdravstvenih usluga. Prosto nije bilo moguće drugačije. Godine 1991. godine nastaje ordinacija, a sada je specijalna bolnica za praktičnu rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju – objasnio je dr Colić.

„Pačije kljunove” ne operišem

Naš sagovornik kaže da naš narod odvaja od većine drugih to što smo, čini se, prelepi. – Kad su u pitanju mlade osobe, često imam običaj da kažem da kod mene nekada konsultacija traje duže nego sama intervencija. Pogotovo kad vidim ispred sebe neku mladu osobu za koju sam siguran da to ne može da shvati. Velika usta, „pačije kljunove”, ne dozvoljavam da se rade. Neću da se potpišem ispod takvog rada kao što umetnik neće ispod slike koja mu se ne dopada, Stvarno ne znam nijednog muškarca koji voli da poljubi takve usne – navodi dr Colić.

Dobri radovi se ne vide, loši se vide

Dr Colić otkriva da često prisluškuje razgovore nekih žena koje kažu da njih niko ne može da prevari i da tačno znaju ko je šta od estetskih operacija uradio.

– Na onu jednu koju vidite – ide deset onih koje ne vidite. Naši dobri radovi se ne vide, loši se vide. Čim uđu u ordinaciju mnogi već vade mobilni telefon i umesto da nešto kažu, kreću da pokazuju neke slike. Ponašaju se kao da smo mi supermarket estetske hirurgije: „Dobar dan, dajte mi guzu Dženifer Lopez, usne od ove, ili jagodice od one.” Pa nismo mi supermarket u kome ću sad da skinem sa police jedan deo tela ili drugi i to uradim. Tehnologija je dovela dotle da se oni tako ponašaju – dodaje dr Colić.