Holandsko-srpska umetnička nit ne može se raskinuti

Predstava „Kratka istorija pljeskavica i druge priče” besedi o odrastanju u teškim okolnostima, osećaju usamljenosti i pokušaju da se to stanje prevaziđe. Mislim da svi nosimo iskustvo da nam određena vrsta hrane ili čak samo njen miris pokreće uspomene, tužne ili lepe. Odmah se vraćamo u prošlost, bez upozorenja. Burgeri u životu dečaka pomažu mu da preživi svoje siromašno detinjstvo i uvek će ga podsećati na taj period.

Holandski glumac Simon Versnel, iskusni, višegodišnji član belgijske plesne pozorišne trupe„Peeping Tom u pauzi između petodnevnog uzastopnog izvođenja monodrame „Kratka istorija pljeskavica i druge priče”  upravo je ovako za „Politiku” kazivao o delu koje mu je donelo posebnu radost scenske igre. Predstava „Kratka istorija pljeskavica...”, u režiji srpskog reditelja Andreja Nosova, deo je  programa Festivala izvođačkih umetnosti i društva Norderzon – Groningen u Holandiji. Andreju Nosovu pripala je čast da zvanično otvori ovaj reprezentativni festival, a holandska publika je poslednje, pete večeri zaredom, imala priliku da sa Simonom Versnelom  „proživi“ ovu monodramu. Autorsku ekipu čine i dramaturg Đorđe Kosić, scenograf Dejan Todorović, kostimografkinja Selena Orb, kompozitor Draško Adžić, Edit Kaldor kao savetnica i Aleksandra Lozanović producentkinja.

„Kratka istorija pljeskavica i druge priče” na osoben način obrađuje specifične teme koje se univerzalno uvlače pod kožu. Predstava suptilno vodi kroz priče o traumama iz detinjstva, koje se uz tanane dodire intimno sukobljavaju. Komad prati više priča inspirisanih sećanjima dečaka o traumatičnim događajima koji su presudno uticali na njegov doživljaj stvarnosti. Beogradska publika imala je priliku pre dve godine da je premijerno pogleda u Hartefakt kući u Beogradu.

Simon Versnel umetničku karijeru počeo je kao vokalni solista, a prvu profesionalnu rolu ostvario je u predstavi „Kauboji“ Martena van der Puta i Pauline Roelant. Usledile su  uloge u predstavama „Don Kihot”, „Magbet”, „Jutanja pesma”, „Nekoliko stvari”, kao i glavne uloge u filmovima „Putovanje u posleistoriju” i „Trilogija naših poraženih života” francuskog reditelja Vinsenta Dijetrea. Monolog o životu Sergeja Đagiljeva napisao je, režirao i producirao, i izvodi ga od 2013. godine , a 2018.  objavio je i svoj prvi roman „Ćao, Davide, priča o strasti i sreći”.

Iza dela „Kratka istorija pljeskavica i druge priče” stoji potpis , reditelja Andreja Nosova. Kako je došlo do vaše saradnje?

Adrej Nosov je pre nekoliko godina boravo u Amsterdamu, gde je radio svoj magistarski rad. Trebalo je da postavi svoju autorsku predstavu na kraju studija i za taj rediteljski rukopis želeo je da angažuje starijeg glumca. „Oni” su me našli i počeli smo da radimo na predstavi. Prvo preko popularnog, praktičnog, udaljenog „zuma” zbog pandemije kovida 19, kasnije se rad nastavio  na akademiji u Amsterdamu. Moram da kažem da sam osetio trenutni „klik” između Nosova i sebe. Otuda je ova holandsko-srpska umetnička nit neraskidiva. Dopao mi se tekst koji mi je predstavio. Predstava „Kratka istorija pljeskavica i druge priče” koju smo tada napravili bila je drugačija od sadašnje. Prvi put kada sam došao u Beograd, Andrej Nosov odlučio je da promeni originalnu predstavu u ovo što je sada.

Predstava priča o sećanjima  dečaka, upečatljivim  događajima koji su snažno uticali na njegov doživljaj stvarnosti. Kako ste vi, iz svog glumačkog ugla sklapali scensko tumačenje ovog dela?

Ja sam intuitivan glumac. Dakle, razgovor o dečaku, njegovim roditeljima, traumatičnim događajima dao mi je ideju kako da to igram pred publikom. Naravno, ovo je priča  Andreje Nosova, koja mi je dala i alate da učinim likove realističnim. Pored toga, svoj život i iskustva uvek nosite sa sobom dok stvarate. Sve to deo je slike, priče koju smo pretočili u predstavu.

Koliko je delikatvo iznijansirati prelaz iz uloge dečaka u ulogu oca, majke, tetke i komšinice i sve to plešući čoček tik uz publiku? Odnosno, zamke mentaliteta i običaja male sredine, ali i komplikovane porodične odnose?

Za glumca je veliki i divan izazov da igra sve te likove, uz minimalnu promenu kostima ili glasa. Odlučili smo samo da promenimo mesta na sceni i pojedine izraze lica. Jedina velika promena je haljina koju majka koristi za ples.

Školovali ste se za pevača klasične muzike kod roterdamskog učitelja pevanja Dinija Erkensa. Od 1979. nastupate i kao pevač i kao glumac.Koliko vam note pomažu u glumačkom izrazu?

Mogu samo da kažem da mi je profesor pevanja dao svu hrabrost da izađem na scenu. I naravno da održite koncert „Lieder”, samo vi i pijanista, veoma je intimna stvar. I sada se osećam isto sa ovim monologom, odnosno monodramom. Tako je sve krenulo, ostalo sve je deo umetničkog procesa i iskustva.

Sa beogradskom publikom imali ste susret pre dve godine. Kakvo vam je to iskustvo?

Prvi put sam došao u Beograd pomalo nervozan, u smislu šta ću tamo zateći i ne znajući kako ćemo u narednom periodu korigovati predstavu. Kasnije, odnosno sada u Beogradu se osećam manje-više „kao kod kuće”. Svi ljudi iz Hartefakta su jako ljubazni i daju mi osećaj da sam deo njihove porodice kada sam tamo. Ali sada igramo u mojoj zemlji! Radujem se svakom susretu sa holandskom publikom. Moji prijatelji i porodica konačno mogu da vide ovu predstavu koju toliko volim da igram. Nadam se da će u bliskoj budućnosti biti prilike da ponovo dođem u Beograd.