Spaljeni južnobanatski pašnjaci

Bavanište – „Ja ovakvu omorinu ne pamtim, a držim stoku duže od 30 godina i nisam verovao da ću ovo da pričam posle prošlogodišnje suše, koja je bila strašna, ali ova je još gora. Dešavalo se da nema kiše, leto je, pa skoro svaka godina nam je takva, ali da ovako nema ničega, nije bilo. Životinje neće na sunce, išli smo na pašnjak, ali se one zbiju u neki mali hlad, a i nema smisla terati ih na ovakvu mršavu pašu”, vajka se Ivan Gajin, stočar iz južnobanatskog sela Bavanište, koji tera stado od šezdesetak svojih i nešto komšijskih ovaca tek predveče, jer već izjutra upeče sunce.

Gotovo tri meseca južnobanatski stočari zbog suše muku muče s ispašom. Kažu da stoku gotovo i ne vredi terati na pašnjake, jer je sve spalila ekstremna vrućina, koja je toliko jaka i dugotrajna, da je i za ljude i za životinje opasno da borave na otvorenom. Gajin dodaje da „njihova” banatska cigaja inače dobro podnosi i može na oskudnu pašu, ali da ni ona neće na ovako jako sunce pa zato stado napasa uveče nekoliko sati, po mraku. Preko dana ovce su u toru, a od osam uveče idu za pšeničnim ostacima i strnjikom i napasaju se po trnju i kanalima, u kojima se još zadržalo nešto rastinja.

„Pašnjaci su bukvalno spaljeni, pa je ovo što radimo u stvari tumaranje za suvim ostacima. Ovce jedu gloginje i bagremac, a bogu hvala, bunar u polju nam još nije presušio, inače ne znam šta bih. Ovo je ne znam već koje leto da, uz sve muke, stradamo od ovako ekstremne suše. Sve se izokrenulo. Pošto ne možemo napolje, ogroman trošak je hraniti stoku ceo dan i tako to traje već dva meseca. Ovde kod nas kap kiše nije pala toliko, a sledi nam zima, kada i inače ne možemo da računamo na stočni obrok na otvorenom. Kako stvari stoje, osim što se sada mučimo, nećemo izvući ni približno dovoljne količine stočne hrane ni za zimu. Ja sam prošle bio napolju, jer ni snega nije bilo kad mu je vreme, a to znači ni vlage, pa opet nije valjalo”, priča Grujin.

I prethodnu zimu stočari su izgurali, kako kažu, s manjkom hrane, jer ni prošlog leta nisu uspeli da obezbede dovoljno one s njive, a tako dočekuju i ovu. Strepe da valjan stočni obrok niko neće moći da obezbedi, jer je suša velika, a ono što se bude našlo na tržištu biće jako skupo. Ako ne bude dovoljno padavina, deteline će ostati na jednom otkosu, a normalno je da ih bude tri u sezoni. Opet će seljak morati da otvori buđelar i kupuje bar polovinu potrebnog baliranog sena, deteline i komušine od kukuruza, koja je u ovakvoj suši jako loša. To, dodaje Grujin, utiče na kondiciju grla, koja neće moći da iznesu optimalan broj jagnjadi, pa će i tu biti na šteti.

„Držanje stoke je postalo jako skup, rizičan i neisplativ posao. Nije dobro ni ratarima, ni stočarima. Klima nam se definitivno promenila i moraćemo da se navikavamo, da se organizovanije i spremnije suočimo s ovom situacijom. To važi i za prateće službe, koje bi morale da stanu uz nas u ove crne dane. Nama ne treba novac, treba nam hrana za stoku. Bilo bi logično da država ima neku strategiju za vanredne situacije, jer pretprošla, prošla, pa i ova proizvođačka godina, jesu vanredna situacija u poljoprivredi. Teško je ratarima, ali sigurno mogu da kažem da smo najteže pogođeni mi stočari i ako se ovako nastavi, Srbija će ostati bez mnogo grla stoke”, mišljenja je Ivan Grujin.

Stručnjaci napominju da je deo rešenja u jesenjoj setvi, kada treba birati ozime kulture koje će stići u aprilu, kako bi proizvođači mogli da premoste nedostatak hrane.