Zagonetni Medvedev

Probran za Kremlj, Putinov predsednički izabranik Medvedev ukazao se nedavno javnosti kao ruska liberalna senzacija. Makar i na kraju jednog nimalo liberalnog procesa, kojim je kao inokosni režiser i po zamisli samo njemu poznatoj upravljao Putin. Svet sa strane, rado je to preskočio, fasciniran „rezultatom” – mladošću, evropskim razmišljanjem i rečima „ruskog Kenedija”. Dmitrij Medvedev je četiri godine mlađi od Baraka Obame, a deset od Sarkozija. Novi predsednik je najmlađi na tronu Rusije za poslednjih sto godina, ali ono što je važno i sasvim neobično za prsten eminencija u čijem je epicentru Putin, pokrovitelj izabranog prepustio je Rusiju nekome koji nije povezan s klanovima bezbednosti u vrhu. To je moglo ugroziti uticaj, bogatašku gramzivost i ideološku okoštalost ruskih „jastrebova”, koji su glavna prepreka nekom eventualnom reformizmu.

Medvedev je zvučao ohrabrujuće. Govorio je o slobodi i nedeljivosti slobode ,,...u svim njenim oblicima, ličnoj, ekonomskoj, i na kraju slobodi samoizražavanja”. Po novonikloj oligarhiji „bezbednjaka”, ošinuo je rekavši da nema potrebe da u upravi kompanija (nafte, gasa i drugim ) sede funkcioneri izvlasti. (O planovima države mogu se starati i „nezavisni direktori”.) Protiv korupcije je obećao „nacionalni program”, a za sud zatražio zaštitu od pritisaka izvršne vlasti. Rusija je rekao je:„zemlja pravnog nihilizma” i u Evropi „nema države, koja bi se mogla pohvaliti takvim prenebregavanjem zakona”.

U slučaju da postane predsednik „integracija sa Evropom bila bi prioritet”, citiran jejuna 2006. „Meni je jasno da je Rusiji potrebno da se postavi kao deo Evrope”.

Rusija i Zapad privrženi su istovetnimvrednostima, te i suočeni s istim opasnostima. Upitan o „najvećoj opasnosti za nacionalnu bezbednost Rusije” (Rojters, 26.juna 2008) Medvedev će odgovoriti da su „opasnosti u savremenom svetu iste za svakog”. Za ekonomiju opasnost su međunarodna finansijska nestabilnost i svetska kriza hrane. „Ostali faktori (opasnosti) jesu terorizam i međunarodni kriminal”, međutim, ukoliko je reč o „specifičnim problemima Rusije”, opasnost su „pre svih siromaštvokoje još nismo pobedili” (i to je glavni zadatak vlade) i korupcija. „Korupcija je sistematski izazov, pretnja nacionalnoj bezbednosti i problem koji vodi u nedostatak poverenja jednog dela građana u sposobnost vlade da uvede red i zaštiti ih.”

(/slika2)Pojava ovakvog jednog Medvedeva teško se mogla uklopiti u činjenični milje Rusije nenaučene da vlast pita kako će vladati zemljom. Uostalom, predsednik ne bi bio izabran da se za izbor nije založio Vladimir Putin, uz čiji „amin” je pre toga ustoličena i Duma – s tim da ga Medvedev istog časa imenuje, a nova Duma prihvati, za premijera Rusije.

Izgovorene reči, odzvanjale su kao udarci u neke od temelja „putinizma”, a, opet, činilo se nelogičnim da jedan proteže kazuje nešto što protektor ne odobrava ili ne želi da čuje. Posmatrači optimisti (među njima i autor ovog osvrta) požurili su sa hipotezom da Putin pokušava reforme Rusije „s vrha”. Tobože, odbija da prekrši ustav i sebi produži vlast, na šta je, inače, nagovaran iz klanova korumpiranih „silovika”, nego prebacuje deo ogromnih ovlašćenja vladi i nerazvijenom parlamentu prepuštajući da Medvedev izvuče ćilim ispod nogu „čekista”. To, nažalost, nije bilo tačno, jer i Putin je „čekista”. Enigma je razjašnjena prošle nedelje, kada je Medvedev istupio s „porukom naciji”, svodeći obraćanje Rusima na, praktično, dve važne pojedinosti. Jedna je o produženju mandata predsednika sa četiri na šest godina. I druga, o raspoređivanju ruskih raketa u zoni Kalinjingrada.Prvom je nagovestio da se Kremlj vraća Putinu, samo sada na još dvanaest godinaneprekinute vlasti. A drugom je nastojao da Vašington navede da ne odstupi od Bušovog antiraketnog štita, s obzirom na to da je „strah od Amerike” preduslov produžene vlasti bezbednjaka. Putin nije reformator, on je bezbednjak.