BIH PO HANTINGTONU

Kako se zove zemlja gde stranci pišu pravila za izbore, rukovode izborima i saopštavaju izborne rezultate, menjaju pravila glasanja u parlamentu, smenjuju izabrane narodne predstavnike, oduzimaju putne isprave i pravo na rad; zemlja kojoj je bila potrebna međunarodna konferencija da se reši pitanje veličine i boje registarskih tablica za automobile, što su na kraju odredili stranci, baš kao što su stranci izabrali i valutu, himnu i zastavu te države? I sve to održavaju i obezbeđuju strani vojnici tenkovima. Država u kojoj srpska deca uče da je Gavrilo Princip bio istinski junak, a hrvatska i bošnjačka da je bio prvi svetski terorista. To je, naravno, BiH sa malom dilemom je li reč o protektoratu, ili koloniji, sada sa Miroslavom Lajčakom kao "generalnim guvernerom", "namesnikom", ili "vicekraljem" na čelu?

"Ovo nije protektorat, jer protektorat je kada međunarodna zajednica ima zakonsku, izvršnu, sudsku i policijsku vlast. Mi je nemamo. Sa mojim ovlašćenjima ja mogu da nametnem neke mere, mogu da otpustim nekoga, ali ne mogu nikoga poslati u zatvor, na primer", požalio se u oktobru 1998. godine visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Karlos Vestendorp.

"Zaista, moja ovlašćenja imaju granice i to je dobro. Prvo, zato što se ova zemlja nalazi u Evropi, drugo, jer je protektorat kao aspirin za glavu, on ne leči uzroke bola."

Vestendorpu je te 1998. odgovorio Milorad Dodik, tadašnji i sadašnji premijer Republike Srpske, rekavši "da je međunarodna zajednica u BiH uvela protektorat i da se neki zapadni predstavnici, posmatrači i konsultanti ponašaju kao da imaju izvršna ovlašćenja, ali i da se ambicije međunarodne zajednice kose sa stvarnošću".

Šta se u BiH promenilo od 1998. godine do danas? Što se tiče Zapada i međunarodne zajednice, BiH se i dalje tretira kao bolesno društvo koje je nekada živelo u srednjem veku, sada je u 18. veku i treba mu još jako mnogo da stigne i do 21. veka. U međuvremenu, međunarodno vojno prisustvo i strana ulaganja nisu mnogo pomogla da se prevaziđu i psihološke posledice rata, iako su Amerikanci naivno poverovali da sve probleme u BiH može da reši kapitalizam, jer zaboga ne možete da mrzite komšije ako vam oni omogućavaju da na njima i zaradite.

BiH je bio i ostao prostor unakažen strašnim nasiljem, a upornost Zapada da od dva entiteta, u praksi, zapravo, čak i od tri entiteta, napravi jednu "normalnu" državu prevazilazi i samu BiH i Balkan. Dejtonski mirovni sporazum možda je bio licemeran, koliko je sigurno bio i pragmatičan, pa i namerno neprecizan. Jer, taj sporazum nije počivao na bezuslovnoj kapitulaciji ni jedne strane, pa ni srpske, bez obzira na prethodnu primenu različitih prinudnih mera Saveta bezbednosti UN. Srbi i pored sankcija i vojne akcije NATO-a protiv vojske Republike Srpske nisu tretirani kao poražena strana, koja bi zbog toga jedina, ili u najvećoj meri, bila prisiljena na davanje koncesija. Više zbog toga što su skoro do kraja rata u svojim rukama držali oko 70 odsto teritorije BiH, nego zbog procentualnog učešća u ukupnom broju stanovnika, Srbi su dobili blizu polovine teritorije BiH. Muslimani-Bošnjaci, tretirani kao najveće žrtve rata, mogli su da budu zadovoljni što je BiH ostala "jedinstvena država" i što su zadržali vodeću poziciju u Sarajevu, ali su morali da prihvate dva entiteta sa visokim stepenom ustavno-pravne samostalnosti, svesni da u jednom od njih neće imati skoro nikakvog, a u drugom da će imati samo delimični uticaj.

Međunarodna zajednica je osudila rat u BiH, ali je u velikoj meri prihvatila rezultate tog rata. Prihvatila je svojevremeno i ratne vođe u svojstvu pregovarača, prihvatila je u nešto revidiranom vidu i osnovne projekte ratujućih strana. Da li je to bila, zapravo, i glavna "statička proračunska greška" u dejtonskoj mirovnoj konstrukciji? Ili se drugačije rat i nije mogao zaustaviti?

Jasno je da divergentni interesi u BiH sprečavaju ionako komplikovano funkcionisanje složene državne tvorevine i da to otvara prostor sve većem mešanju civilnih i vojnih predstavnika međunarodne zajednice čak i u izričito unutrašnja pitanja entiteta. Jer, praksa je barem do sada pokazala da se važnije zajedničke odluke predstavnika tri etničke grupe teško donose bez pritiska i direktne ucene međunarodnog faktora. Pri tome, bošnjačka strana uvek računa na snažnu podršku upravo tog faktora.

Ukupno gledano, postoje mnoga otvorena pitanja u sprovođenju svih 11 aneksa Dejtonskog sporazuma. Upravo zbog toga, ako se nastavi sa daljom praksom proizvoljnog tumačenja "duha Dejtona", pa onda i "šarma i duha Bonskih ovlašćenja", sudbina dejtonske BiH mogla bi da bude vrlo neizvesna.

Dejtonski sporazum bio je i kompromis između stvarnosti i doktrine, s otvorenim pitanjem da li će stvarnost demantovati doktrinu, ili će doktrina izmeniti stvarnost. Najkraće rečeno, stvarnost u BiH proizvod je istorijske zaostavštine i posledica rata. U tom smislu ona i predstavlja jednog od pokusnih zečića u Hantingtonovoj laboratoriji. Zato i jeste opravdano pitanje da li će ona moći da bude izmenjena i prevaziđena doktrinarnim inkrustacijama i anticipacijama sadržanim u Dejtonskom mirovnom sporazumu? Hoćemo li onda posle toliko godina nakon Dejtona biti svedoci i zloupotrebljenog Fukujaminog kraja istorije u Bosni i Hercegovini?

Baš me zanima šta bi o tome rekao "vicekralj" BiH, gospodin Miroslav Lajčak?