БИХ ПО ХАНТИНГТОНУ

Како се зове земља где странци пишу правила за изборе, руководе изборима и саопштавају изборне резултате, мењају правила гласања у парламенту, смењују изабране народне представнике, одузимају путне исправе и право на рад; земља којој је била потребна међународна конференција да се реши питање величине и боје регистарских таблица за аутомобиле, што су на крају одредили странци, баш као што су странци изабрали и валуту, химну и заставу те државе? И све то одржавају и обезбеђују страни војници тенковима. Држава у којој српска деца уче да је Гаврило Принцип био истински јунак, а хрватска и бошњачка да је био први светски терориста. То је, наравно, БиХ са малом дилемом је ли реч о протекторату, или колонији, сада са Мирославом Лајчаком као "генералним гувернером", "намесником", или "вицекраљем" на челу?

"Ово није протекторат, јер протекторат је када међународна заједница има законску, извршну, судску и полицијску власт. Ми је немамо. Са мојим овлашћењима ја могу да наметнем неке мере, могу да отпустим некога, али не могу никога послати у затвор, на пример", пожалио се у октобру 1998. године високи представник међународне заједнице у БиХ Карлос Вестендорп.

"Заиста, моја овлашћења имају границе и то је добро. Прво, зато што се ова земља налази у Европи, друго, јер је протекторат као аспирин за главу, он не лечи узроке бола."

Вестендорпу је те 1998. одговорио Милорад Додик, тадашњи и садашњи премијер Републике Српске, рекавши "да је међународна заједница у БиХ увела протекторат и да се неки западни представници, посматрачи и консултанти понашају као да имају извршна овлашћења, али и да се амбиције међународне заједнице косе са стварношћу".

Шта се у БиХ променило од 1998. године до данас? Што се тиче Запада и међународне заједнице, БиХ се и даље третира као болесно друштво које је некада живело у средњем веку, сада је у 18. веку и треба му још јако много да стигне и до 21. века. У међувремену, међународно војно присуство и страна улагања нису много помогла да се превазиђу и психолошке последице рата, иако су Американци наивно поверовали да све проблеме у БиХ може да реши капитализам, јер забога не можете да мрзите комшије ако вам они омогућавају да на њима и зарадите.

БиХ је био и остао простор унакажен страшним насиљем, а упорност Запада да од два ентитета, у пракси, заправо, чак и од три ентитета, направи једну "нормалну" државу превазилази и саму БиХ и Балкан. Дејтонски мировни споразум можда је био лицемеран, колико је сигурно био и прагматичан, па и намерно непрецизан. Јер, тај споразум није почивао на безусловној капитулацији ни једне стране, па ни српске, без обзира на претходну примену различитих принудних мера Савета безбедности УН. Срби и поред санкција и војне акције НАТО-а против војске Републике Српске нису третирани као поражена страна, која би због тога једина, или у највећој мери, била присиљена на давање концесија. Више због тога што су скоро до краја рата у својим рукама држали око 70 одсто територије БиХ, него због процентуалног учешћа у укупном броју становника, Срби су добили близу половине територије БиХ. Муслимани-Бошњаци, третирани као највеће жртве рата, могли су да буду задовољни што је БиХ остала "јединствена држава" и што су задржали водећу позицију у Сарајеву, али су морали да прихвате два ентитета са високим степеном уставно-правне самосталности, свесни да у једном од њих неће имати скоро никаквог, а у другом да ће имати само делимични утицај.

Међународна заједница је осудила рат у БиХ, али је у великој мери прихватила резултате тог рата. Прихватила је својевремено и ратне вође у својству преговарача, прихватила је у нешто ревидираном виду и основне пројекте ратујућих страна. Да ли је то била, заправо, и главна "статичка прорачунска грешка" у дејтонској мировној конструкцији? Или се другачије рат и није могао зауставити?

Јасно је да дивергентни интереси у БиХ спречавају ионако компликовано функционисање сложене државне творевине и да то отвара простор све већем мешању цивилних и војних представника међународне заједнице чак и у изричито унутрашња питања ентитета. Јер, пракса је барем до сада показала да се важније заједничке одлуке представника три етничке групе тешко доносе без притиска и директне уцене међународног фактора. При томе, бошњачка страна увек рачуна на снажну подршку управо тог фактора.

Укупно гледано, постоје многа отворена питања у спровођењу свих 11 анекса Дејтонског споразума. Управо због тога, ако се настави са даљом праксом произвољног тумачења "духа Дејтона", па онда и "шарма и духа Бонских овлашћења", судбина дејтонске БиХ могла би да буде врло неизвесна.

Дејтонски споразум био је и компромис између стварности и доктрине, с отвореним питањем да ли ће стварност демантовати доктрину, или ће доктрина изменити стварност. Најкраће речено, стварност у БиХ производ је историјске заоставштине и последица рата. У том смислу она и представља једног од покусних зечића у Хантингтоновој лабораторији. Зато и јесте оправдано питање да ли ће она моћи да буде измењена и превазиђена доктринарним инкрустацијама и антиципацијама садржаним у Дејтонском мировном споразуму? Хоћемо ли онда после толико година након Дејтона бити сведоци и злоупотребљеног Фукујаминог краја историје у Босни и Херцеговини?

Баш ме занима шта би о томе рекао "вицекраљ" БиХ, господин Мирослав Лајчак?