Carpe diem

Sa brojem 95 prvi put se susreo kada ga je otac, kao sina prvenca, ponosno proneo kroz veliku kitnjastu kapiju porodične kuće kojom je dominirala pomenuta izuvijana cifra od bronze. Dosta kasnije broj 95 bio je upadljiv i na adresi preduzeća koje je do penzionisanja uspešno vodio. Takođe je 95 bivao je označen na tabeli kao gornji broj njegovog niskog krvnog pritiska sa kojim je s početka, u mladim danima, vazda kuburio. Stvar se sa godinama obrnula te se broj 95 povremeno selio sa gornjeg na donje mesto stvorivši mu dijagnozu pod nazivom hipertenzija. Suočavao se kroz život sa brojem 95 i kod grudnjaka žena koje su ga privlačile – i to uz slovnu oznaku „b” za veličinu korpe. Broj žena sa kojima je ljubavisao davno se zaustavio na 95. Međutim, ono što je nezaustavljivo raslo bio je broj godina koji je baš tog dana zvanično dosegao, a to je – 95!

Nedavno je pročitao vest u novinama da je preminula najstarija osoba na svetu – španska penzionerka Marija Branjas Morera. Imala je 117 godina, preživela je epidemiju kuge i dva svetska rata...

„Marija Branjas nas je napustila. Umrla je onako kako je želela: u snu, mirno i bez bola“, napisala je porodica na njenom nalogu na platformi „Iks’. „Uvek ćemo je pamtiti po pravim savetima i dobroti”. Jedan od njenih poslednjih postova na društvenoj mreži bio je: „Gde god da odem, biću srećna”.

Sklopio je novine, aktivirao pretraživač na kompjuteru i upisao – najstarija osoba na svetu nakon odlaska stosedamnaestogodišnje Branjas Morere. Preko ekrana ispisalo se ime 116 godina starog Japanca Tomiko Itooka koji je rođen 23. maja 1908. godine.

Kalkulator u glavi i dalje mu je brzo i efikasno delao. Znači, dvadeset jednu godinu Itooka je bio od njega stariji ili, optimističnije rečeno: on je od Itooke bio dvadeset jednu godinu mlađi! Nasmejao se.

Zavrteo je u glavi projektor s rolnama filma svog mogućeg života u budućnosti ukoliko bi nadživeo starca Itooku, te on postao ta osoba koja najduže živi na svetu.

Osim povišenog krvnog pritiska, koji je lekovima držan pod kontrolom, nije imao drugih zdravstvenih problema. Katarakte na oba oka davno se rešio, pa je i čitao i osmatrao svet oko sebe prilično čisto i jasno. Noge su ga držale dobro, refleksi su mu bili solidni, kao i koordinacija pokreta, kosti i zglobovi zadivljujuće očuvani, a sluh na zavidnom nivou. Ipak, lekari mu nisu dozvolili da ostvari san i skoči padobranom iz aviona, poput Alfreda Ala Blaškea iz Teksasa koji je sa 106 godina i 327 dana iznova ove godine osvojio titulu „najstarijeg padobranca na svetu” i to – amatera početnika!

Trenutno su ga najviše nervirale velike, maltene nepodnošljive vrućine zbog kojih je mnogo više vremena provodio u kući nego obično. Ujutru bi vrlo rano ustajao, obilazio nekoliko krugova oko kuće i potom sedeo pod klima-uređajem do kasnih večernjih časova. E, tada bi, usled praznog hoda u ponudi dana, počinjale da mu se roje sentimentalne misli. A možda i nisu bile samo sentimentalne. Bile su to one misli koje su odgovarale istinskim potrebama i nedostajanjima njegove duše, srca i mozga.

Nedostajali su mu ljudi.

Njegovi ljudi: supruga, brat, sestre… najbolji prijatelji, saradnici, svi oni sa kojima je gradio život, odolevao vetrovima i savladavao oluje, zidao tvrđave, padao sa visina i upadao u dubine, dizao se feniksovskom snagom, krpio gde je moralo, obnavljao gde je zahtevalo…

Imao je i dvoje dece. Oboje u rasejanju i to odmah nakon završetka studija. Daleko su bili da dalje ne mogu biti. Jedno na Novom Zelandu a drugo u Argentini. U početku se nisu viđali najčešće zbog poslovnih obaveza i daljine, a sada zbog starosti, bolesti i daljine. I to ne zbog njegove starosti, već zbog njihovih godina (70 i 72) i njihovih bolesti.  „Čudan je ovaj život”, mislio je u sebi. „Ko zna da smo blizu da li bi imali o čemu i da filosofiramo, a kamoli da sećanja kakva evociramo” .

U njegovim nozdrvama nije više bilo tragova njihovih mirisa… ali bilo je čestica nekadašnjeg dražesnog parfema „chat noir” ili, pak, kolonjske vode „pokošeno seno”, koji su do poslednjeg dana orošavali porcelanski belu put vrata njegove žene.

Nikada nije odustajao od borbe i ta crta karaktera držala ga je živim uprkos svim gubicima ili svakojakim nepovoljnim prognozama. Iz poštovanja prema samom životu i prilici koja mu je rođenjem data osećao se nekako obaveznim da bude fer prema pruženoj šansi i opravda je do samog kraja. A kraj, gde je bio on?

E, to mu je nedostajalo! Nedostajala su mu ta, katkad tiha a katkad burna filosofiranja sa vršnjacima, i onim po godinama, kao i onim po interesovanjima, obrazovanju, razmišljanju, iskustvu, potrebama… po ritmu življenja. Falila su mu „pričanja uglas” sa željom da se „nadjača argumentima”, besane noći iščitavanja knjiga i spisa, traganja za činjenicama i iznalaženje tačnih i preciznih podataka za potkovanu raspravu… Vapio je za pismenošću sagovornika, za uživanjem u zajedničkim izlaganjima, umećem u govorništvu, plemenitim intelektualnim nadmetanjima, za slobodoumnošću, za lepotom i bogatstvom izražavanja… za mnoštvom neočekivanih metafora.

U onom „praznom hodu u ponudi dana” prisećao se svojih, ne samo mladalačkih, već i kasnijih životnih pesničkih natpevavanja u recitovanju na sedeljkama.

Njegovi aduti bili su Vilijam Batler Jejts i Dilan Tomas. Potonji sa: „… Ne odlazi tiho u tu blagu noć, Starost nek bukti i divlja u smiraju svom; Besni, besni protiv svetla koje gubi moć… Skrhani, pred smrt, vide svetla premoć. Da slepe oči mogu jarko i veselo ko meteor sjati. Besne, besne protiv svetla koje gubi moć.”

Otkad je ušao u desetu deceniju života, da bi sprečio da mu „svetlo izgubi moć”, odlazio je i na izlete organizovane za 80 +. Ne može se reći da je s tim ljudima, sa kojima je bio u grupi samo zbog krštenice i po kojeg sličnog interesovanja, zadovoljavao svoje duhovne, srčane i moždane potrebe. U ovom slučaju bio je zadovoljan samom činjenicom što je najzad pronašao dom za starije gde može da izađe kad poželi, a ne da se oseća kao zatvorenik ili čak kažnjenik.

Gurao je napred bez povlačenja. Ne zato da bi se našao u američkoj gerontološkoj istraživačkoj grupi koja potvrđuje detalje o ljudima starijim od 110 godina ili Ginisovoj knjizi rekorda najdugovečnijih human beings.

Gurao je zbog sebe i podrške ideji Marije Branjas Morere, uz reči: „Gde god da odem biću srećan!”