Kad je i bod kod kuće veliki plen

U derbiju kola Partizan je igrao nerešeno s Vojvodinom. Po navici je bod kod kuće mršava zarada, ali u u stanju u kome je, i opštem, a i kako se odvijala utakmica, i 0:0 mu je veliki plen. Sad je pred njim primirje na frontu, što mu je prilika da se preispita, vrati samopouzdanje, jednostavno, da smisli nešto…

Već dugo vreme „crno-beli” ispoljavaju iste slabosti, a i njihova komanda stalno radi isto i onda se čudi što rezultati nisu drugačiji, tj. bolji.

Kad god izviri negde problem nastoje da ga reše kupovinom nekog fudbalera. To, razume se, samo po sebi, nije naodmet, ali se ili pogreši u proceni, između ostalog kako će pojačanje, pogotovo ako je iz inostranstva, da se uklopi u ekipu, u ovdašnji način života… Mnogo je primera u istoriji fudbala da je isti igrač u jednom klubu bio as, a onda promeni sredinu i ne liči na sebe. A i obrnutih slučajeva je podosta.

Evo, i sad. Gotovo panično se traži zamena za štopera Markovića, takođe i za golgetara Saldanju, koji je navodno već Ferencvarošev. A igrači koji su ovog leta dovedeni čekaju svoju priliku, koju neki od njih neće ni da dobiju, jer više njih čeka u redu za isto mesto u timu.

Pošteno rečeno, nema Partizan, pa ni bilo ko u našem fudbalu, takvog igrača, koji je nezamenljiv. Recimo, kao što je nekada Crvena zvezda bila nezamisliva bez Džajića ili koliko je Partizanu značio Mijatović. Dakle, ko god da ode nije smak sveta.

Nevolja je u tome što klub nema svoju igru, pa da prema njoj traži ili, još ispravnije, stvara igrača za nju. Kako koji trener dođe sve se menja iz temelja. To ne znači da je ono što taj stručnjak zahteva pogrešno, nego nije lako da se isti igrači preko noći prilagode drastičnim promenama.

Traži se, na primer, bek. Pa, zar to treba da bude problem?! Oduvek je centarhalf mogao da se prekomanduje na to mesto i obrnuto. Za oba su, kao i za svako drugo, potrebni igrači koji će da „čitaju protivnika”, da predviđaju šta će da se desi, da znaju gde da se u određenim situacijama postave ili kreću… To se sve uči i – nauči.

Uspeh u fudbalu zavisi od veznog reda. Neki put junak bude golman, kao što je to, za Partizanov ambicije prečesto, Aleksandar Jovanović, lovorikama se najčešće okite golgeteri, kao u prošloj sezoni Saldanja, dešava se da na nekoj utakmici veće zasluge od ostalih pripadnu nekome iz odbrane, međutim, čak i kada nisu mnogo uočljivi od veznih igrača zavisi da li će galija, a njihov posao je baš tako težak, da plovi punim jedrima ili će da se vrti u krug. Oni pripremaju šanse napadačima, a isto tako i osujećuju protivničke akcije.

Moraju da budu i kreativni, i žustri, i prodorni, i tobdžije, i da uklizavaju, i da umeju da daju golove, i da se neumorno kreću po celom terenu. Takve adute Partizan nema (a potrebna su bar dvojica-trojcia) i zato teško stvara šanse (protiv Vojvodine je i imao za čim da žali, mada je opšti utisak da je su njegove prilike više posledica spleta okolnosti), a svaki prelazak protivnika na njegovu polovinu je opasan (Novosađani su baš mnogo šuteva uputili na njegov gol). Za takve igrače vredi da se zavuče ruka u džep. Ali, pitanje je, zar među paževima u „crno-belom” nema onih koji su dorasli do konja i do bojnog koplja? Šta se radi tolike godine u klupskoj školi fudbal? I po čemu to oni dovedeni iz belog sveta odskaču od njih? Dabome, ima ponekog od koga i zreli igrači imaju šta da nauče, ali su retki (Natho i sad, mada zalazi u godine, može da, u pravom smislu reči, održi neko predavanje saigračima).

Neobjašnjivo je zašto Partizanovi igrači, a to može da se prenese na sve naše, fizički ne mogu da iznesu utakmicu u visokom tempu. Zašto se ne oseća da kipte od želje da „pregaze rivala”. Nije sporno da bi volele da pobede, ali se nekako ne primećuje odlučnost da jurišaju. Eto, „crveno-bele” iz Novog Sada nisu mogli da sateraju na njihovu polovinu, da ih primoraju da i ne pomisle da promole nos iz svog kaznenog prostora. Kao da su to bili Lugano ili Gan, a to su ekipe, koje je uz više junaštva, Partizan mogao da ukloni s puta u Evropu.

Ovako, može da časti što nije izgubio od Vojvodine. Što već zaostaje u trci za prvo mesto i ne mora da brine. To može da se nadoknadi, ali ne igrom kao do sada. Partizan u okršaje ulazi izuzetno bojažljivo da bi izbegao neprijatno iznenađenje. Da je hrabriji, pa i da gubi, pod uslovom da zna šta hoće i da ne „poklanja” rivalima golove, naučio bi da u galopu seče prepreke pred sobom. U suprotnom će i dalje da stoji u mestu i da se bojažljivo osvrće da vidi s koje strane preti opasnost. Bolje je i nasumce da se „dugim loptama” gađa protivnički poslednji bedem (neće uvek tamo idealno da reaguju), nego da se vraća lopta (što protivnik koristi da pokrije prilaze svom golu), jer Partizan nema igrače u čijim je nogama lopta bezbedna. Manjak znanja može da se nadoknadi borbenošću, požrtvovanjem, silinom… Mnogo toga zavisi od volje.