Кад је и бод код куће велики плен

У дербију кола Партизан је играо нерешено с Војводином. По навици је бод код куће мршава зарада, али у у стању у коме је, и општем, а и како се одвијала утакмица, и 0:0 му је велики плен. Сад је пред њим примирје на фронту, што му је прилика да се преиспита, врати самопоуздање, једноставно, да смисли нешто…

Већ дуго време „црно-бели” испољавају исте слабости, а и њихова команда стално ради исто и онда се чуди што резултати нису другачији, тј. бољи.

Кад год извири негде проблем настоје да га реше куповином неког фудбалера. То, разуме се, само по себи, није наодмет, али се или погреши у процени, између осталог како ће појачање, поготово ако је из иностранства, да се уклопи у екипу, у овдашњи начин живота… Много је примера у историји фудбала да је исти играч у једном клубу био ас, а онда промени средину и не личи на себе. А и обрнутих случајева је подоста.

Ево, и сад. Готово панично се тражи замена за штопера Марковића, такође и за голгетара Салдању, који је наводно већ Ференцварошев. А играчи који су овог лета доведени чекају своју прилику, коју неки од њих неће ни да добију, јер више њих чека у реду за исто место у тиму.

Поштено речено, нема Партизан, па ни било ко у нашем фудбалу, таквог играча, који је незаменљив. Рецимо, као што је некада Црвена звезда била незамислива без Џајића или колико је Партизану значио Мијатовић. Дакле, ко год да оде није смак света.

Невоља је у томе што клуб нема своју игру, па да према њој тражи или, још исправније, ствара играча за њу. Како који тренер дође све се мења из темеља. То не значи да је оно што тај стручњак захтева погрешно, него није лако да се исти играчи преко ноћи прилагоде драстичним променама.

Тражи се, на пример, бек. Па, зар то треба да буде проблем?! Одувек је центархалф могао да се прекомандује на то место и обрнуто. За оба су, као и за свако друго, потребни играчи који ће да „читају противника”, да предвиђају шта ће да се деси, да знају где да се у одређеним ситуацијама поставе или крећу… То се све учи и – научи.

Успех у фудбалу зависи од везног реда. Неки пут јунак буде голман, као што је то, за Партизанов амбиције пречесто, Александар Јовановић, ловорикама се најчешће оките голгетери, као у прошлој сезони Салдања, дешава се да на некој утакмици веће заслуге од осталих припадну некоме из одбране, међутим, чак и када нису много уочљиви од везних играча зависи да ли ће галија, а њихов посао је баш тако тежак, да плови пуним једрима или ће да се врти у круг. Они припремају шансе нападачима, а исто тако и осујећују противничке акције.

Морају да буду и креативни, и жустри, и продорни, и тобџије, и да уклизавају, и да умеју да дају голове, и да се неуморно крећу по целом терену. Такве адуте Партизан нема (а потребна су бар двојица-тројциа) и зато тешко ствара шансе (против Војводине је и имао за чим да жали, мада је општи утисак да је су његове прилике више последица сплета околности), а сваки прелазак противника на његову половину је опасан (Новосађани су баш много шутева упутили на његов гол). За такве играче вреди да се завуче рука у џеп. Али, питање је, зар међу пажевима у „црно-белом” нема оних који су дорасли до коња и до бојног копља? Шта се ради толике године у клупској школи фудбал? И по чему то они доведени из белог света одскачу од њих? Дабоме, има понеког од кога и зрели играчи имају шта да науче, али су ретки (Натхо и сад, мада залази у године, може да, у правом смислу речи, одржи неко предавање саиграчима).

Необјашњиво је зашто Партизанови играчи, а то може да се пренесе на све наше, физички не могу да изнесу утакмицу у високом темпу. Зашто се не осећа да кипте од жеље да „прегазе ривала”. Није спорно да би волеле да победе, али се некако не примећује одлучност да јуришају. Ето, „црвено-беле” из Новог Сада нису могли да сатерају на њихову половину, да их приморају да и не помисле да промоле нос из свог казненог простора. Као да су то били Лугано или Ган, а то су екипе, које је уз више јунаштва, Партизан могао да уклони с пута у Европу.

Овако, може да части што није изгубио од Војводине. Што већ заостаје у трци за прво место и не мора да брине. То може да се надокнади, али не игром као до сада. Партизан у окршаје улази изузетно бојажљиво да би избегао непријатно изненађење. Да је храбрији, па и да губи, под условом да зна шта хоће и да не „поклања” ривалима голове, научио би да у галопу сече препреке пред собом. У супротном ће и даље да стоји у месту и да се бојажљиво осврће да види с које стране прети опасност. Боље је и насумце да се „дугим лоптама” гађа противнички последњи бедем (неће увек тамо идеално да реагују), него да се враћа лопта (што противник користи да покрије прилазе свом голу), јер Партизан нема играче у чијим је ногама лопта безбедна. Мањак знања може да се надокнади борбеношћу, пожртвовањем, силином… Много тога зависи од воље.