Gušenje istine i slobode izražavanja

Hauard Brenton je izvrsni britanski dramski pisac koji je, poput Edvarda Bonda ili Keril Čerčil, u pozorišnoj istoriji utisnuo duboke tragove zbog niza vrednih, društveno-politički provokativnih tekstova. Njegova nova drama „Ućutkivanje Sokrata” prvi put je izvedena 2022. godine u Londonu, i sjajno je to što je ona kod nas tako brzo prevedena i postavljena na repertoar. U originalu naslovljena „Canselling Socrates”, što ima jasnu (ironičnu) kopču sa savremenom kulturom, koja često olako, zarazno i nedovoljno promišljeno briše (kenseluje) ljude s liste poželjnih, drama prikazuje poslednje dane Sokrata, oko suđenja gde se raspravlja o njegovoj krivici, optužbi da je porekao postojanje bogova i da je pokvario omladinu (prevod sa engleskog Đorđe Krivokapić). Reč je o precizno postavljenom, višeznačnom, značenjski široko razgranatom tekstu koji izazovno otvara niz bitnih filozofskih pitanja, od slobode, istine, dužnosti i pravde, preko značaja kritike i mogućnosti društvenih promena, do problema intimnih i bračnih odnosa, muških i ženskih uloga, seksualnosti, vernosti.

Reditelj Nebojša Bradić ovu dramu na scenu postavlja u svom prepoznatljivom stilu, preovlađujuće realistički, precizno, dosledno, bez lutanja, oslanjajući se čvrsto na snagu teksta i potpuno posvećenu, psihološki delikatno iznijansiranu igru glumaca. Radnja teče na svedeno utvrđenoj sceni određenoj stepenicama, podeljenima u tri grupe koje se razmeštaju po potrebi promene ambijenta, ali i dinamike igre. Svetlo je pažljivo dizajnirano, smene svetla i tame imaju takođe važnu ulogu u jačanju dinamike, ali su i suptilno funkcionalne na simboličkom planu, naznaka odnosa između dobra i zla, pravde i nepravde (dizajn svetla Radomir Stamenković). Kostimi su diskretni i realistički, odgovarajući u pogledu odražavanja društvenih statusa likova (kostim Marina Vukasović Medenica). U predstavi se nenametljivo upotrebljavaju video-projekcije koje šire poetska i simbolička značenja radnje. Na početku se izlistavaju različite godine, od našeg vremena, pa unazad kroz istoriju, što se može tumačiti kao oznaka večnog ponavljanja istog, u prošlosti, sadašnjosti, (budućnosti), gušenja slobode mišljenja i kritičkog pogleda na svet. Na kraju, s tragičnim raspletom radnje, Sokratovom smrću, koja za njega samog nije nimalo tragična, već puka neminovnost koju treba s mirom prihvatiti, projektuju se apstraktni snimci, određeni sumornim tonovima, vid poetskog komentara (video Dejan Tasić, kompozitorka i autorka crteža Aleksandra Vrebalov).

Bojan Dimitrijević spretno gradi lik Sokrata, mudraca koji vidi dalje i dublje od većine, ali je skroman u tom znanju, ne razmeće se, nije arogantan u superiornosti, naprotiv, neprestano je izjedan sumnjama i sam sebe shvata neozbiljno. Specifičan je izraz vedrine i spokoja koji ga ne napuštaju do kraja, uprkos nimalo pravednom raspletu. Lik Eutifrona kojeg virtuozno, psihološki verodostojno igra Jugoslav Krajnov, unosi na scenu žustre filozofske rasprave, zbog stavova koji su dosta drugačiji od Sokratovih, pri čemu ga on u isto vreme vrlo uvažava, crpeći iz njega znanje u jeku sukoba, između ostalog oko postojanja boga, demokratije i značaja glasova naroda.

I Jelena Stupljanin izražajno, energično, sa opipljivom strašću, igra Aspaziju, moćnu i odlučnu ženu, Sokratovu ljubavnicu, koja se bori za ženski glas u muškom svetu, ne zadovoljava se svođenjem  uloge žene na domaćicu, na mešenje kolača i razmenu recepata sa drugim ženama. Njen odnos sa Ksantipom, Sokratovom ženom, plodno je tle razvijanja takođe užarenih diskusija o različitim društvenim pitanjima. Sanja Ristić Krajnov, u ulozi Ksantipe, psihološki izražajno oblikuje njen otpor prema Aspaziji („Sokratovoj kurvi”), u isto vreme gajeći drugačije mišljenje o mestu žene u društvu. Fina komika koja se izliva iz njihovih rasprava izazvala je živ smeh među tivatskom publikom, očigledno vrlo zainteresovanom za pitanje da li žena treba da se zadovolji mestom u senci muškarca.

Suptilan humor prati celu radnju, i on je posebno važan jer tačno odražava Sokratovo osećanje sveta koje danas poznajemo preko Platonovih dela, njegov pogled natopljen ironijom, vrstom štita od sveprisutnog licemerja, od laži koje se proglašavaju istinama. Društvo koje je zdrobilo Sokrata u  predstavi se ukazuje kao ogledalo našeg vremena, gde se slično pokušavaju sakupiti krhotine urušenih vrednosti, posledice kriza izazvanih bolestima, ratovima, opštim nezadovoljstvom i političkom podeljenošću. A ono, kao i ovo naše doba, ne gleda mnogo blagonaklono na istinu, na postavljanje pitanja i kritiku, jer oni lako ruše vrlo lomljiv sistem koji se jedva drži na staklenim nogama.