Гушење истине и слободе изражавања

Хауард Брентон је изврсни британски драмски писац који је, попут Едварда Бонда или Керил Черчил, у позоришној историји утиснуо дубоке трагове због низа вредних, друштвено-политички провокативних текстова. Његова нова драма „Ућуткивање Сократа” први пут је изведена 2022. године у Лондону, и сјајно је то што је она код нас тако брзо преведена и постављена на репертоар. У оригиналу насловљена „Canselling Socrates”, што има јасну (ироничну) копчу са савременом културом, која често олако, заразно и недовољно промишљено брише (кенселује) људе с листе пожељних, драма приказује последње дане Сократа, око суђења где се расправља о његовој кривици, оптужби да је порекао постојање богова и да је покварио омладину (превод са енглеског Ђорђе Кривокапић). Реч је о прецизно постављеном, вишезначном, значењски широко разгранатом тексту који изазовно отвара низ битних филозофских питања, од слободе, истине, дужности и правде, преко значаја критике и могућности друштвених промена, до проблема интимних и брачних односа, мушких и женских улога, сексуалности, верности.

Редитељ Небојша Брадић ову драму на сцену поставља у свом препознатљивом стилу, преовлађујуће реалистички, прецизно, доследно, без лутања, ослањајући се чврсто на снагу текста и потпуно посвећену, психолошки деликатно изнијансирану игру глумаца. Радња тече на сведено утврђеној сцени одређеној степеницама, подељенима у три групе које се размештају по потреби промене амбијента, али и динамике игре. Светло је пажљиво дизајнирано, смене светла и таме имају такође важну улогу у јачању динамике, али су и суптилно функционалне на симболичком плану, назнака односа између добра и зла, правде и неправде (дизајн светла Радомир Стаменковић). Костими су дискретни и реалистички, одговарајући у погледу одражавања друштвених статуса ликова (костим Марина Вукасовић Меденица). У представи се ненаметљиво употребљавају видео-пројекције које шире поетска и симболичка значења радње. На почетку се излиставају различите године, од нашег времена, па уназад кроз историју, што се може тумачити као ознака вечног понављања истог, у прошлости, садашњости, (будућности), гушења слободе мишљења и критичког погледа на свет. На крају, с трагичним расплетом радње, Сократовом смрћу, која за њега самог није нимало трагична, већ пука неминовност коју треба с миром прихватити, пројектују се апстрактни снимци, одређени суморним тоновима, вид поетског коментара (видео Дејан Тасић, композиторка и ауторка цртежа Александра Вребалов).

Бојан Димитријевић спретно гради лик Сократа, мудраца који види даље и дубље од већине, али је скроман у том знању, не размеће се, није арогантан у супериорности, напротив, непрестано је изједан сумњама и сам себе схвата неозбиљно. Специфичан је израз ведрине и спокоја који га не напуштају до краја, упркос нимало праведном расплету. Лик Еутифрона којег виртуозно, психолошки веродостојно игра Југослав Крајнов, уноси на сцену жустре филозофске расправе, због ставова који су доста другачији од Сократових, при чему га он у исто време врло уважава, црпећи из њега знање у јеку сукоба, између осталог око постојања бога, демократије и значаја гласова народа.

И Јелена Ступљанин изражајно, енергично, са опипљивом страшћу, игра Аспазију, моћну и одлучну жену, Сократову љубавницу, која се бори за женски глас у мушком свету, не задовољава се свођењем  улоге жене на домаћицу, на мешење колача и размену рецепата са другим женама. Њен однос са Ксантипом, Сократовом женом, плодно је тле развијања такође ужарених дискусија о различитим друштвеним питањима. Сања Ристић Крајнов, у улози Ксантипе, психолошки изражајно обликује њен отпор према Аспазији („Сократовој курви”), у исто време гајећи другачије мишљење о месту жене у друштву. Фина комика која се излива из њихових расправа изазвала је жив смех међу тиватском публиком, очигледно врло заинтересованом за питање да ли жена треба да се задовољи местом у сенци мушкарца.

Суптилан хумор прати целу радњу, и он је посебно важан јер тачно одражава Сократово осећање света које данас познајемо преко Платонових дела, његов поглед натопљен иронијом, врстом штита од свеприсутног лицемерја, од лажи које се проглашавају истинама. Друштво које је здробило Сократа у  представи се указује као огледало нашег времена, где се слично покушавају сакупити крхотине урушених вредности, последице криза изазваних болестима, ратовима, општим незадовољством и политичком подељеношћу. А оно, као и ово наше доба, не гледа много благонаклоно на истину, на постављање питања и критику, јер они лако руше врло ломљив систем који се једва држи на стакленим ногама.